Page 45 - Alhemičar

Наступила је тако дубока тишина, као да је град заспао.
Није више било ни базара, ценкања трговаца, људи који
су се пењали на минарете и певали, лепих сабљи с
украшеним дршкама. Није било више наде ни авантуре,
старих краљева и Личних Легенди, ни блага ни
пирамида. Изгледало је да се цео свет притајио, јер је
ућутала младићева душа. Није било ни бола ни патње.
Ни разочарања: само један празан поглед кроз малена
врата кафане и једна огромна жеља да умре, да се све
заувек заврши тог истог тренутка.

Продавац је уплашено погледао у младића. Као да је
сва радост коју је тог јутра видео изненада нестала.
– Могу ти дати новца да се вратиш у своју земљу,
сине – рече Продавац Кристала.
Младић је и даље ћутао. Онда је устао, поправио
одећу и узео своје бисаге.
– Радићу код вас – рече.
И после дужег ћутања, закључи:
– Треба ми пара да купим неколико оваца.

45