Page 50 - Alhemičar

био задовољан својим радом и све време је размишљао
о тренутку када ће се искрцати у Тарифи као победник.
„Увек настој да знаш шта хоћеш“, говорио је стари
краљ. Младић је то знао и због тога је радио. Можда се
његово благо управо и састојало у томе да дође у ову
страну земљу, да сретне неког лопова, и да удвостручи
број својих оваца не потрошивши ни пребијене паре.
Поносио се собом. Научио је битне ствари, као што
су трговина кристалом, језик без речи и знакове. Једног
поподнева угледао је човека на врху брега како се жали
што на овој узбрдици не може да се нађе пристојно
место где би се нешто могло попити. Младић је, већ
знајући говор знакова, позвао старца да поразговарају.
– Хајде да продајемо чај људима коју се попну на ову
узвишицу – рече он.
– Овде већ многи продају чај – одговори Продавац.
– Могли бисмо да служимо чај у кристалним
чашама. Тако ће људи уживати у чају и пожелети да
купе кристал. Јер лепота људе највише привлачи.
Продавац је неко време посматрао младића. Није
ништа одговорио. Али је те вечери, пошто је завршио
молитву, затворио радњу и сео испред ње, позвао
младића да попуше наргиле – ону чудну лулу коју су
Арапи користили.
– Шта ти то тражиш? – упитао је стари Продавац
Кристала.
– Већ сам вам рекао. Треба поново да купим овце. А
за то је потребан новац.
Старац је додао жар у наргиле и снажно повукао
дим.
– Већ тридесет година имам ову радњу. Знам шта је
добар а шта лош кристал и познајем га до танчина.
Навикнут сам на његову величину и промет. Ако будеш

50