Page 74 - Alhemičar

Али ништа од тога није занимало Алхемичара.
Много је света он видео како одлази и долази, док су
Оаза и пустиња остајале исте. Виђао је и краљеве и
просјаке како ходају овим песком чији се облик
непрестано мењао зависно од ветра, али је био исти
онакав каквог га је упознао још као дете. Па ипак, у дну
душе није успевао да обузда оно мало радости живљења
коју би сваки путник окусио када би, после жуте земље
и плавог неба, пред собом угледао зеленило урминих
палми. TМожда је Бог и створио пустињу да би људи
могли да се осмехну урминим палмамаT, помисли он.
Затим је одлучио да се концентрише на практичније
ствари. Знао је да с тим караваном долази човек коме
треба да пренесе део својих тајни. Знаци су му то
наговестили. Још није познавао тог човека, али ће га
његове искусне очи препознати када га угледа. Надао се
да ће тај неко бити способан колико и његов претходни
ученик.
TНе знам зашто те ствари морају да се преносе
усменоT, размишљао је он. Није то било баш зато што је
била реч о тајнама. Бог је штедро откривао своје тајне
свим створењима.
За то је имао само једно објашњење: ствари су на тај
начин морале да се преносе зато што су вероватно биле
саздане од Чистог Живота, а та врста живота тешко да
се може ухватити сликом или речју.
Јер слике и речи опчињавају људе, тако да они на
крају забораве на Језик Света.

•

Придошлице су одмах приведене поглавицама племена
Ал-Фајум. Младић није могао да верује својим очима:
уместо бунара окруженог с неколико палми – као што
је једном видео у некој књизи – оаза је била много већа

74