Page 79 - Alhemičar
P. 79
снагом избијало било где када се сретну два погледа,
као што се то овога пута десило поред једног бунара.
Усне су се коначно одлучиле на осмех, а то је био знак,
знак који је он, не знајући, очекивао толико времена у
свом животу, знак који је тражио и међу овцама и у
књигама, међу кристалима и у тишини пустиње.
Тако је изгледао сушти језик света, без објашњења, јер
Васељени нису била потребна објашњења да би
наставила свој пут у простору без краја. Младић је у
том тренутку једино схватао да се налази пред женом
свог живота, а ни њој нису биле потребне никакве речи
да би исто то знала. У то је био сигурнији него у било
шта на свету, иако су његови родитељи и родитељи
његових родитеља говорили да је потребно забављати
се, верити се, упознати особу и имати пара пре
женидбе. Тај који је то говорио никада није упознао
универзални језик, јер кад се човек у њега загњури,
онда му је лако да схвати да на свету увек постоји једна
особа која чека ону другу, било то насред неке пустиње
или усред неког великог града. И када се те особе
сретну и њихови погледи се укрсте, сва прошлост и сва
будућност губе сваки значај и само постоји тај тренутак
и та невероватна сигурност да је све ствари под сунцем
исписала једна иста Рука. Рука која буди Љубав и која је
створила једну душу близнакињу за сваку особу која
ради, одмара се и тражи благо под сунцем. Јер без тога
ниједан сан људске расе не би имао било каквог смисла.
„Мактуб“, помисли младић.
Енглез је устао и продрмао младића.
– Хајде, питај је!
Младић се приближио девојци. Она поче да се
смеши. Он се такође насмеши.
– Како се зовеш? – упита.
– Зовем се Фатима – рече девојка, оборивши поглед.
79