Page 79 - Alhemičar
P. 79

снагом  избијало  било  где  када  се  сретну  два  погледа,
               као  што  се  то  овога  пута  десило  поред  једног  бунара.
               Усне су се коначно одлучиле на осмех, а то је био знак,
               знак који је он, не знајући, очекивао толико времена у
               свом  животу,  знак  који  је  тражио  и  међу  овцама  и  у
               књигама, међу кристалима и у тишини пустиње.

               Тако је изгледао сушти језик света, без објашњења, јер
               Васељени  нису  била  потребна  објашњења  да  би
               наставила  свој  пут  у  простору  без  краја.  Младић  је  у
               том тренутку једино  схватао  да  се  налази пред женом
               свог живота, а ни њој нису биле потребне никакве речи
               да би исто то знала. У то је био сигурнији него у било
               шта  на  свету,  иако  су  његови  родитељи  и  родитељи
               његових  родитеља  говорили  да  је  потребно  забављати
               се,  верити  се,  упознати  особу  и  имати  пара  пре
               женидбе.  Тај  који  је  то  говорио  никада  није  упознао
               универзални  језик,  јер  кад  се  човек  у  њега  загњури,
               онда му је лако да схвати да на свету увек постоји једна
               особа која чека ону другу, било то насред неке пустиње
               или  усред  неког  великог  града.  И  када  се  те  особе
               сретну и њихови погледи се укрсте, сва прошлост и сва
               будућност губе сваки значај и само постоји тај тренутак
               и та невероватна сигурност да је све ствари под сунцем
               исписала једна иста Рука. Рука која буди Љубав и која је
               створила  једну  душу  близнакињу  за  сваку  особу  која
               ради, одмара се и тражи благо под сунцем. Јер без тога
               ниједан сан људске расе не би имао било каквог смисла.
               „Мактуб“, помисли младић.

               Енглез је устао и продрмао младића.
                  – Хајде, питај је!
                  Младић  се  приближио  девојци.  Она  поче  да  се
               смеши. Он се такође насмеши.
                  – Како се зовеш? – упита.
                  – Зовем се Фатима – рече девојка, оборивши поглед.


                                          79
   74   75   76   77   78   79   80   81   82   83   84