Page 77 - Alhemičar

шатору стално гори нека пећ. Доста су ходали, док нису
схватили да је оаза много већа него што су могли и да
замисле – ту је било на стотине шатора.
– Изгубили смо скоро читав дан – рече Енглез,
седајући поред младића, близу једног бунара.
– А како би било да упитамо некога – рече младић.
Енглез није желео да се сазна разлог његовог доласка
у оазу, тако да је оклевао не знајући шта да ради. На
крају се ипак одлучио и замолио младића, који је боље
говорио арапски, да се распита. Младић приђе једној
жени која је управо дошла до бунара носећи мешину од
овнујске коже.
– Добар дан, госпођо. Кажите ми, молим вас, где у
овој оази живи неки Алхемичар – упита младић.
Жена му одговори да за тако неког није чула и одмах
се удаљи. Успут га је упозорила да се не обраћа женама
обученим у црно јер су то биле удате жене. Морао је да
поштује Традицију. Енглез је био страшно разочаран.
Превалио је толики пут ни због чега. Младић се такође
ражалостио; и његов пријатељ је био у потрази за својом
Личном Легендом. А када неко то чини, цела Васељена
настоји да помогне тој особи да оствари своју жељу,
рекао је стари краљ. Он није могао да погреши.
– Ја никада раније нисам чуо за алхемичаре – рече
младић. – Иначе бих пробао да вам помогнем.
Енглезу засјаше очи.
– Тако је! Можда овде нико не зна да је он
алхемичар. Питај да ли знају човека који у овом месту
лечи све болести!
Више жена обучених у црно дошло је на бунар по
воду и младић се ниједној од њих није обратио, мада је
Енглез стално наваљивао. Најзад се приближио један
мушкарац.

77