Page 82 - Alhemičar

Људи су се распршили. Младић је тог поподнева
опет отишао да се сретне с Фатимом. Испричао јој је
све о скупу.
– Другог дана пошто смо се срели – рече Фатима –
причао си ми о својој љубави. Затим си ме научио
лепим стварима као што су Језик и Душа Света. Све то
је допринело да убрзо постанем део тебе.
Младић је слушао њен глас који му се учинио
лепшим од шапата ветра у палмовом лишћу.
– Веома дуго сам стајала овде, код овог бунара,
чекајући те. Не успевам да се сетим своје прошлости,
традиције, начина на који људи очекују да се жене
пустиње понашају. Још као дете сам сањала како ће ми
пустиња донети најлепши поклон у животу. Тај поклон
је најзад стигао, а то си ти.
Младић помисли да јој додирне руку. Али Фатима је
држала ручке врча.
– Причао си ми о својим сновима, о старом краљу и
о благу. Причао си ми о знаковима. Зато се ничега не
бојим, јер су ме управо ти знаци довели до тебе. И ја
сам део твог сна, твоје Личне Легенде, како ти имаш
обичај да кажеш. Зато желим да наставиш путем којим
си кренуо. Уколико будеш морао да сачекаш крај рата,
сасвим је у реду. Али ако будеш морао раније да
наставиш пут, иди према својој Легенди. Дине се
мењају према ветру, али пустиња остаје иста. Таква ће
бити и наша љубав. TМактубT – рече. – Ако сам ја део
твоје Легенде, ти ћеш се једног дана вратити.

Младић је са састанка с Фатимом отишао тужан.
Присећао се многих људи које је упознао. Ожењени
пастири имали су много муке да убеде своје жене да
треба да ходају пољима. Љубав је захтевала да се остане
поред вољене особе.
Наредног дана све то је испричао Фатими.

82