Page 83 - Alhemičar

– Пустиња односи наше мушкарце и не враћа их
увек натраг – рече она. – Према томе, на то смо се
навикле. И они почињу да постоје у облацима без кише,
у животињама које се крију међу стењем, у води која
дарежљиво извире из земље. Они постају део свега,
постају Душа Света. Неки се враћају. И онда су све
остале жене срећне, јер и мушкарци које оне чекају
такође могу да се врате једног дана. Раније сам гледала
те жене и завидела им на њиховој срећи. Сада ћу и ја
имати кога да очекујем. Ја сам жена пустиње и тиме се
поносим. Хоћу да мој човек такође хода слободно као
ветар који премешта дине. Такође желим да могу да
видим свог човека у облацима, у животињама и у води.

Младић је отишао да потражи Енглеза. Хтео је да му
исприча све о Фатими. Изненадио се када је видео да је
Енглез поред свог шатора направио малу пећ. Била је то
чудна пећ на којој је стајала једна провидна флаша.
Енглез је подлагао ватру дрветом и посматрао пустињу.
Изгледало је да су му очи биле блиставије него у време
када је по читав дан читао књиге.
– Ово је прва фаза посла – рече Енглез. – Морам да
издвојим нечисти сумпор. А да бих то постигао, не
смем се бојати неуспеха. До сада ме је мој страх од
неуспеха спречавао да покушам да остварим Велико
Дело. И управо сад почињем оно што сам могао да
започнем још пре десет година. Али срећан сам што на
ово нисам чекао двадесет година.
И наставио је да ложи ватру и да посматра пустињу.
Младић је остао неко време поред њега, све док
пустиња није почела да постаје ружичаста од светлости
залазећег сунца. Онда је осетио огромну жељу да оде
тамо да види да ли ће тишина моћи да одговори на
његова питања. Неко време је ходао без циља, не
испуштајући из вида урмине палме оазе. Слушао је
ветар и осећао камење испод ногу. Понекад би

83