Page 88 - Alhemičar

•

– Доносим знакове пустиње – рекао је стражару који
је стајао на улазу у огроман бели шатор, у центру оазе.
– Желим да видим поглавице.
Стражар није ништа рекао. Ушао је и дуго се
задржао унутра. Затим је изашао с једним младим
Арапином, у одори од белог платна и злата. Младић је
испричао Арапину шта је видео. А овај је замолио
младића да мало сачека и вратио се у шатор.
Пала је ноћ. Више Арапа и трговаца ушло је и
изашло. Ускоро су се почеле гасити ватре и оаза је
постајала тиха као пустиња. Само је у великом шатору
и даље горело светло. Читаво то време младић је
мислио на Фатиму још не успевајући да схвати разговор
од тог поподнева.
Најзад, после много сати чекања, стражар наложи
младићу да уђе.
Очарао га је призор на који је наишао. Никада није
могао замислити да, усред пустиње, постоји шатор
попут овог. Тле је било прекривено најлепшим
ћилимима на које је икада крочио, а лустери од жутог
обрађеног метала били су начичкани упаљеним
свећама. Племенске поглавице су седеле у дну шатора,
у полукругу, удобно заваљене у богато оперважене
свилене јастуке. Слуге су улазиле и излазиле са
сребрним послужавницима који су били препуни
посластица и чајника. Неки од њих су били задужени да
одржавају жар у наргилама. Пријатан мирис дима
испуњавао је простор.
Било је осам поглавица, али младић је одмах
приметио ко је главни: био је то Арапин у одори од
белог платна и злата, седео је у средини полукруга.
Поред њега је био млади Арапин с којим је разговарао
пред шатором.

88