Page 89 - Alhemičar

– Који је то странац који прича о знаковима? –
упитао је један од поглавица гледајући према младићу.
– То сам ја – одговорио је. И испричао је шта је
видео.
– А зашто би пустиња то испричала неком странцу
кад зна да смо ми овде већ генерацијама? – рече други
поглавица.
– Зато што се моје очи још нису навикле на пустињу
– одговорио је младић. – И ја могу да видим ствари које
превише навикнуте очи више не успевају да виде.
TИ зато што знам за Душу СветаT, помисли у себи.
Али не рече ништа, јер Арапи у те ствари не верују.
– Оаза је неутралан терен. Нико не напада једну оазу
– рече трећи поглавица.
– Ја само причам оно што сам видео. Ако не желите
да верујете, немојте ништа предузети.
Потпуна тишина је завладала у шатору, а онда је
уследио живахан разговор између поглавица. Говорили
су неким арапским дијалектом који младић није
разумео, али када је покушао да оде, један стражар му
рече да остане. Младић је почео да осећа страх; знаци
су говорили да нешто није у реду. Зажалио је што је о
томе причао са камиларем.
Изненада, старац који је седео у средини насмешио
се скоро неприметно и то је младића смирило. Старац
није учествовао у разговору и није до тада прозборио ни
реч. Али младић је већ био навикнут на Језик Света и
могао је да осети један трептај Мира како пролази
шатором с краја на крај. Интуиција му је говорила да је
добро поступио што је дошао. Расправа је престала.
Неко време су ћутали слушајући старца. Затим се он
окренуо младићу: овог пута лице му је било хладно и
неприступачно.

89