Page 92 - Alhemičar

само очи. Личио је на гласника пустиње, али његово
присуство било је снажније од присуства било које
особе коју је младић у животу упознао.
Чудни коњаник је исукао огромну криву сабљу која
му је дотле висила о седлу. Челик је заблистао на
месечини.
– Ко се то усудио да прочита лет кобаца? – упитао је
гласом који је загрмео међу педесет хиљада урминих
палми Ал-Фајума.
– Ја сам се усудио – рече младић. Изненада му се
указа пред очима слика светог Јага Истребитеља
Мавара на белом коњу под чијим копитама су лежали
неверници. Било је тачно тако. Само што су овога пута
улоге биле замењене.
– Ја сам се усудио – понови младић. И саже главу
очекујући ударац сабљом. – Многи животи ће бити
спасени јер нисте рачунали на Душу Света.
Сабља се, међутим, није брзо спустила. Странчева
рука се полако спуштала све док врх сечива није
додирнуо младићево чело. Био је толико оштар да му је
потекла кап крви.
Коњаник се није мрдао. Младић такође. Ниједног
тренутка није помислио да побегне. Срце му је обузела
нека чудна радост: умреће за своју Личну Легенду. И за
Фатиму. Знакови су, најзад, били тачни. Непријатељ је
био ту, и зато није морао да брине због смрти, јер је
постојала Душа Света. Ускоро ће постати део ње. А и
непријатељ ће сутра постати део ње.

Странац је, међутим, само држао сабљу на његовом
челу.
– Зашто си прочитао лет птица?
– Само сам прочитао оно што су птице хтеле да
кажу. Оне желе да спасу оазу, а ви ћете бити мртви.
Оаза има више људи него ви.

92