Page 117 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

JEDNA DEONICA DESET DEONICA
Kupčeva gotovina 100 dolara 100 dolara
Pozajmljena gotovina 0 900 dolara

UKUPNO: 100 dolara 1000 dolara
Dakle, uz istu investiciju od 100 dolara, kupac je mogao da pozajmi 900 dolara, i tako da kupi 10
deonica, koristeći ih kao jemstvo za zajam.
Pretpostavimo, na primer, da je vrednost deonica skočila 10% na Berzi i da je sada 110 dolara.
Ovo bi povećalo profit koji bi dobio kupac deonica:
VREDNOST JEDNE DEONICE DESET DEONICA
110 dolara 1 100 dolara
KUPČEVA INVESTICIJA 100 dolara 100 dolara

PROFIT 10 dolara 100 dolara
PROFIT OD INVESTIRANOG 10% 100 dolara
Investitor je sada mogao da proda deonice i da napravi profit od 100%, s povećanjem vrednosti
deonica od svega 10%. Kupac bi, dakle, otplatio dug i udvostručio uloženi novac.
Tu je, međutim, bila zamka. Novac se pozajmljivao po takozvanom sistemu
„dvadesetčetvoročasovnog brokerskog kratkoročnog zajma”. Ovo je značilo da broker može da koristi svoje
pravo i zahteva od dužnika da proda svoje deonice i vrati uzeti zajam u roku od 24 časa od njegovog zahteva.
Kupac je imao 24 časa da vrati dug, pa je morao ili da proda deonice ili da se pojavi sa gotovinom. Ovo je
značilo da su brokeri (mešetari), kad god su to želeli, mogli da traže od kupaca da prodaju deonice i da, u isto
vreme, zatraže povraćaj svih kratkoročnih zajmova. Takva aktivnost izazvala bi paniku na Berzi, jer bi svi
vlasnici deonica želeli da ih što pre prodaju. A kada svi prodavci ponude deonice u isto vreme, cene rapidno
padaju. Ceo ovaj proces detaljno je opisao jedan autor:
„Kada je bilo spremno, njujorški finansijeri su počeli da zahtevaju povraćaj
dvadesetčetvoročasovnog brokerskog kratkoročnog zajma. To je značilo da berzanski brokeri i kupci moraju
da izbace svoje deonice na tržište da bi otplatili zajmove. Ovo je, naravno, dovelo do kolapsa Berze i
bankarskog kolapsa širom zemlje, jer su banke koje nisu bile u vlasništvu oligarhije bile povezane s
kratkoročnim bankarskim zajmovima u to vreme. One su brzo ostale bez prebijene pare i morale su da budu
zatvorene. Sistem federalnih rezervi nije im pomogao iako mu je zakon nalagao da održava elastični novčani
33
sistem.”
Sistem federalnih rezervi „nije im pomogao”, iako ga je zakon na to obavezivao, pa su mnoge
banke (i pojedinci) bankrotirali. Zapažate da su banke u vlasništvu oligarhije na vreme istupile iz posla s
kratkoročnim zajmovima, bez ikakve štete i, naravno, nisu bankrotirale.
Da li je moguće da su Federalne rezerve isplanirale ovo što se događalo? Da li je moguće da su
banke koje su znale za plan istupile iz igre na vreme, kada su cene bile visoke, a zatim se vratile na tržište
kada su cene drastično pale? Je li moguće da su neke banke znale da Slom dolazi, i da je sve što je trebalo da
učine, da bi kupile banke koje su bankrotirale, bilo da sačekaju da slom prođe, a onda da kupe te propale
banke za mali procenat njihove stvarne vrednosti?
Posle berzanskog sloma iz 1929, čak i slučajni posmatrač je morao da zapazi da se promenilo
vlasništvo nad bankarskim sistemom. U stvari, „danas sto banaka od njih 14 100 (što je manje od 1%)
34
kontroliše 50% svih nacionalnih bankarskih aktiva. Četrnaest velikih banaka ima 25% svih depozita.”
U svakom slučaju, Berza je doživela slom. Berzanski indeks ilustruje posledice ove manipulacije.
1919. 138,12 dolara
1921. 66,24 dolara
1922. 469,49 dolara
1932. 57,62 dolara

Jedan od očevidaca berzanskog sloma bio je i Vinston Čerčil koga je 24. oktobra 1929. na Berzu
doveo Bernard Baruh. Pojedini istoričri, istina retki, ubeđeni su da je Čerčil doveden na Berzu da bi iz prve
ruke video Slom, jer se želelo da vidi moć bankarskog sistema na delu.
Iako su mnogi vlasnici deonica morali da ih prodaju, retko se postavljalo pitanje ko je pokupovao
sve te silne deonice. Istorijske knjige uglavnom se bave prodajom koja se grozničavo odvijala tokom Sloma,
ali propuštaju da se pozabave kupovinom.

117