Page 167 - Tom Filips - Ljudski rod

utvrdivši da su Mongoli stigli pre njega i već ih pregazili.
To čak nije bilo prvi put da je Džingis Kan, kao po
navici, stigao prvi i pobedio u ratovima koje je Muhamed
Drugi želeo da vodi – što možda objašnjava šahovu
zlosrećnu reakciju na maslinovu granu koju mu je
mongolski vođa ponudio posle onog prvobitnog okršaja.
Moguće je da je bio malo besan i ponižen što mu Mongoli
neprestano otimaju slavu. (To je verovatno trebalo i da mu
nagovesti da baš i ne vlada naročito vojnom taktikom, ali,
eto, nije.)
Osim toga, odnosi između dva carstva imali su
probleme kakvi uvek nastaju kad se ponešto izgubi u
prevodu. Kad je napisao: „Ja sam gospodar zemalja
izlazećeg sunca, a ti vladaš zemljama zalazećeg sunca“,
Džingis Kan je verovatno samo izložio geografske položaje
dveju zemalja i priznao da su (otprilike) ravnopravne. No,
poruka se mogla prevesti i ovako: ,Ja sam gospodar zore, a
ti si gospodar sumraka.“ Kad se prevede tako, odjednom
zvuči kao da Džingis baca popriličnu senku. Da li je vladaru
već osetljivom što neko drugi pobeđuje u njegovim bitkama
poruka zvučala kao: ,Ja sam sila u usponu, a ti si sila na
zalasku, hahaha?"
Razgovor između Muhameda Drugog i Džingis Kana,
vođen porukama koje su glasnici nosili tamo-amo, deluje
kao pasivno-agresivna komedija naravi. Džingis Kanu se
zbog poklona u vidu fine svile činilo da je šah snishodljiv
prema njemu. („Zar taj čovek misli da mi nikada nismo
videli ovakvo nešto?") Zauzvrat mu je poslao ogroman
grumen zlata, verovatno želeći da pokaže kako i Mongoli
imaju lepih stvari iako žive u šatorima. U toj tački odnosa
Džingisovo ponavljanje iskrene želje za mirom – „Najveća
mi je želja da živim u miru s tobom. Gledaću na tebe kao na
svog sina" – pogodila je pravo u nerv Muhameda Drugog,
koji nije baš voleo da ga nazivaju „sine". (Inače, ovo je
mnogo smešnije ako izgovorite: „Sine!" hrapavim