Page 74 - Tom Filips - Ljudski rod

Jednom je sanjao da su ga napali lavovi, pa je zatražio da
ga odvedu u kairski zoološki vrt, gde je smesta pobio sve
lavove.
Sve ovo još bi i moglo da mu prođe da nije na sve
moguće načine stvarao sebi neprijatelje. Britanci su preko
volje priznali nezavisnost Egipta 1922, ali su njihove velike
omražene vojne jedinice ostale u zemlji, a sve više
Farukovih podanika smatralo je monarhiju marionetom
Zapada. Britance je pak ljutilo što Faruk nije dovoljno
poslušna marioneta. (Više o ovome u kasnijem poglavlju o
kolonijalizmu.)
Kad je izbio Drugi svetski rat nisu se svi okrenuli protiv
Faruka samo zato što je zdipio Čerčilu sat, nego iz drugih
razloga, na primer zato što je odbio da pogasi svetla u svojoj
palati u Aleksandriji kad je grad bio zamračen zbog
nemačkog bombardovanja. Ili zato što je Adolfu Hitleru
poslao poruku da bi se obradovao nemačkoj invaziji jer bi
oterala Britance.
Faruk se nekako provukao uprkos opštoj omraženosti,
najzad je objavio rat silama Osovine nešto pre nego što se
rat završio, ali posle rata nije dugo potrajao. Zbačen je u
vojnom prevratu 1952, (njegov šestomesečni sin tehnički je
bio kralj nešto manje od godine, a onda je monarhija
ukinuta) i ostatak života proveo je u Monaku i Italiji gde se,
kako je objavljeno u časopisu Tajm, „još više ugojio i još
upornije jurio žene“. Umro je u dobroj tradiciji prognanih
vladara – od srčanog udara, u četrdeset petoj godini, pušeći
cigaru posle obilne večere u jednom rimskom restoranu.
(Da napomenemo: Čerčilu krađa sata nije bila zabavna
i ljutito ga je zatražio nazad.)
Čovek bi se ponadao da su se vladari vremenom makar
malo poboljšali, ali postoji mnoštvo vođa iz savremenog
doba koji stoje rame uz rame sa svojim prethodnicima po
tome koliko su zapanjujuće grozni. Na primer, Saparmurat
Nijazov, koji je vladao Turkmenistanom preko dvadeset