Page 92 - Tom Filips - Ljudski rod

može žestoko da se osveti kada vlast preuzme autoritarni
režim. Uzmimo za primer Meksiko u prvoj polovini
devetnaestog veka, kada su vlasti te zemlje tek oslobođene
od Španije odlučile da upotrebe puste teritorije svoje
severne provincije Teksas. Želeći da stvore tampon-zonu
koja bi štitila Meksiko i od napada Komanča i od širenja
Sjedinjenih Država na zapad, Meksikanci su počeli da
podstiču američke rančere da se naseljavaju u Teksasu i
davali su ogromne komade zemlje agentima koji su hrabrili
Amerikance da se dosele. (Činjenica da između dve zemlje
nije postojao sporazum o međusobnom izručenju zločinaca
za neke je bila vrlo važan činilac.)
Meksiko je polako počeo da shvata da nije baš sve u
redu kad su neki agenti stekli značaju političku moć – i da
mnogi doseljenici ne žele da se integrišu u društvo i poštuju
zakone meksičke države. Veoma uznemirena, meksička
vlast je 1830. pokušala naglo da zabrani dalje useljavanje
Amerikanaca, ali bila je nemoćna da zaustavi bujicu
američkih imigranata koja je kuljala preko granice.
Nevolje su dosegle vrhunac kada je (relativno) liberalnu
meksičku vladu zamenio autokratski autoritarni vođa,
general Antonio Lopez de Santa Ana, koji je 1835. raspustio
meksički Kongres i sproveo velike promene ustava kojima
je vlast centralizovana, a on praktično postao diktator.
Santa Ana takođe je počeo silom da suzbija neposlušnost
američkih zajednica u Teksasu, što je samo pojačalo
napetost, pa je uskoro izbila sveopšta pobuna. Do 1836,
posle rata u kom su se odigrali zloglasni događaji u tvrđavi
Alamo, Teksas je proglasio nezavisnost. Do 1845. postao je
deo sve većih Sjedinjenih Američkih Država, a Meksiko je,
umesto da stvori korisnu branu pred američkim širenjem,
izgubio dragocenu provinciju.
Iz ovog primera možemo izvući dve različite pouke.
Prva kaže da ne treba podsticati useljavanje, a kasnije se
okrenuti protiv useljeničkih zajednica. Druga glasi: „Ne