Page 121 - Albert Pike - Moral i Dogma

Šta ako naše sposobnosti budu unapređene u budućem životu tako da budemo sposobni da uočimo i
pratimo neizbrisive posledice naših praznih reči i loših dela, čineći naše žaljenje i bol večnim, kao što su
i same posledice? Ne može se zamisliti strašnija kazna za uzvišeni intelekt, nego da vidi da je
uzrok pogrešnog, uz shvatanje da će on nastaviti svoje delovanje večno, pokrenut sam po sebi veoma
davno.

Masonerija, sa svojim učenjem, teži da spreči čoveka u činjenju nepravde, pogrešnog i nasilja. Iako ne
teži ka uzurpaciji mesta religije, ipak je njen moralni kod viši od drugih principa zakona zajednice; ona
osuđuje i kažnjava prekršaje koje zakoni ne kažnjavaju, a javno mnjenje ne osuđuje. U
masonskim zakonima, varati i preterivati u trgovini, u kafani, u politici, smatra se ništa manjim grehom od
krađe; ni namerna laž nije manja od krivokletstva, ni kletva od pljačke, niti zavođenje od ubistva.

Masonerija posebno osuđuje ona nepravedna delovanja kojima počinilac navodi druge ljude ili naše
članove da u njima učestvuju. Takvi mogu da se pokaju, takvi mogu, tek posle velike borbe da se vrate na
put vrline; njihov duh može ponovo da zadobije čistotu misli, ali uz mnogo mučenja i posle teškog
razdora; ali, slabije biće, koje takvi odvuku na stranu, koje su oni učinili učesnikom u svojoj krivici, ne

može da krene putem ka svom popravljanju, jer je njegov pravac ka dnu (dok takvi misle da je to samo
prvi korak na niže), oni to ne mogu da provere pa su prisiljeni da se uvere - kakav oproštaj greha može da
ih čeka tamo? A Tamo je njihova večita kazna, njihova neizbežna kazna koju nikakvo pokajanje i nikakva
milost ne mogu da ublaže.

Budimo pravedni i u suđenju motivima drugih ljudi. Mi malo znamo o stvarnim vrednostima ili
nedostacima svakog našeg člana. Retko možemo sa sigurnošću da kažemo: ovaj čovek je više kriv od
drugog ili čak da je ovaj čovek veoma dobar ili vrlo poročan. Često, iza fasade sjajne reputacije, žive
najprostiji ljudi. Teško da ima ijedan među nama koji nije, u nekom trenutku svog života, bio na ivici
izvršenja zločina. Svako od nas može da se osvrne unazad i da, uzdrhtao, vidi trenutak kada su njegove
stope bile na ivici klizave stene koja nadvisuje ponor krivice; ali, da je izazov bio malo brži ili trajao
malo duže, a siromaštvo pritisnulo malo jače, ili da je malo više vina, pri našem
smanjenom prosuđivanju, u većoj meri poremetilo naš intelekt i da je narasla strast, mi bismo sleteli u
ponor, da se više nikad ne uzdignemo.

Možda možemo biti u stanju da kažemo - Ovaj čovekje lagao, onje krao, on je falsifikovao, on je
proneverio novac koji mu je poveren; a taj čovek je prošao krozzivotsa čistim rukama. Ali, ne mo-žemo
reći da se taj nije dugo borio, mada neuspešno, protiv izazova pod kojima je drugi podlegao bez otpora.
Mi možemo da kažemo samo ko ima najčistije ruke pred Ijudima, ali ne i ko od njih ima najčistiju dušu
pred Bogom. Možemo biti u stanju da kažemo ovaj čovek je učinio brakolomstvo, a taj čovek je oduvek
bio neporočan. Ali, ne možemo reći da je nevinost nekog, možda, posledica njegovog hladnog srca,
nedostatka motiva, prisustva straha, niskog nivoa izazova; čak ni da je padu drugog prethodila žestoka
unutrašnja borba, izazvana nesavladivom pomamom da se iskupi najpo-svećenijim kajanjem.

Velikodušnost, kao i tvrdičluk, mogu samo da doprinose urođenoj prirodi; i u očima Neba, dug život
dobročinstva u jednom čoveku može da iziskuje manje napora i može da pokaže manje vrline i manje
žrtvovanja interesa, nego nekoliko retkih skrivenih dela dobrote, uči-njenih iz dužnosti od odbojne i
nesimpatične prirode drugog. Moguće je da postoje stvarne zasluge, puno napora u samopožrtvovanju,
puno uzvišenih elemenata i moralne veličine u životu neuspeha, greha i sramote, nego u karijeri koja je, u
našim očima, čeličnog integriteta.

Kada osuđujemo ili sažaljevamo posrnulog, kako znamo da mi, izazvani kao on, ne bismo pali isto kao i