Page 122 - Albert Pike - Moral i Dogma
P. 122

on, možda čak brže i s manje otpora? Kako možemo znati šta bismo mi uradili da smo nezaposleni, uz
  bolesnu ženu, mršavu i gladnu, sa dušom bez topline i decu koja gladna čekaju hleb? Mi ne posrčemo jer
  nam iskušenje nije prevelikol Onaj koji jeste posrnuo, može biti iskren u srcu isto koliko i mi. Kako mi
  znamo da naše kćerke, sestre, žene, mogu da se odupru napuštenosti, poti-štenosti, bedi i izazovima koje
  žrtvuju  vrlinu  njihove  siromašne  i  napuštene  sestre  u  razuzdanost  i  sramotu?  One,  verovatno,  nisu
  posrnule, jer nisu bile do kraja pod istim iskušenjima! Pamet nas usmerava da se molimo da ne upadnemo
  u takvo iskušenje.


  Ljudska  pravda  mora  uvek  biti  neizvesna.  Koliko  je  pravosudnih  ubistava  izvršeno  u  neznanju  o
  postojanju fenomena ludila! Koliko je ljudi obešeno za ubistva za koja oni nisu bili ništa više ubice u duši
  od porote koja je presudila i sudije koji ih je osudio! Može se s pravom sumnjati da je sprovo-đenje
  ljudskih zakona, u svakoj zemlji, ogromna gomila nepravdi i grešaka. Bog kipti, ali ne kao što čovek kipti;

  i u najrazuzdanijem zločincu, crnom kakav jeste pred celim svetom, možda je preostalo malo svetla koje
  gori  u  uglu  njegove  duše,  čije  bi  crnilo  odavno  prešlo  u  one  koji  se  ponosno  šetaju  pod  suncem  s
  neokrnjenom sjajem, samo da su bili iskušani i izazvani kao siroti izgnanik.


  Mi čak ne poznajemo spoljni život čoveka. Mi nismo kompetentni ni da osuđujemo njegova činjenja. Ne
  znamo ni polovinu slabosti i vrlina, čak ni kod naših najbližih. Ne možemo sa si-gurnošću da kažemo ni
  za svoje najbliže prijatelje da nisu izvršili određeni greh i prekršili neku Zapovest. Neka svaki čovek
  preispita svoju vlastitu dušu! Za koliko su naših najboljih i naših naj-gorih dela i osobina naši najbliži
  bili nesvesni!? Za koliko vrlina nam svet ne daje potvrdu da ih zaista posedujemo ili za koje poroke nas
  osuđuju, a kojima mi ne robujemo! Samo mali deo naših loših činjenja i misli izađe na svetlost dana; a za
  naša dobra dela iskupljenja, najveći deo je poznat samo Bogu.


  Stoga, budimo pravedni pri suđenju drugim ljudima. Moramo preuzeti prerogative suđenja drugima samo
  kada  nas  dužnost  na  to  tera,  jer,  mi  smo  gotovo  sigurni  da  grešimo,  a  posledice  gre-šaka  su  veoma
  ozbiljne. Nijednom čoveku ne treba težnja ka vlasti u pravosuđu; jer, preuzimajući njih, mi preuzimamo
  najozbiljniju i najneprijatniju odgovornost. Ipak, vi ste je preuzeli; mi je svi preuzimamo; čovek je uvek
  spreman da sudi i uvek je spreman da osudi svog suseda jer, u tom sta-tusu on istovremeno oslobađa
  sebe. Vodite taj posao oprezno i milosrdno, da ne biste, u donošenju osude za kriminal, napravili lošije
  delo od onoga koje sami osuđujete, a posledice moraju biti večne.


  Greške,  zločini  i  budalaštine  drugih  ljudi  nisu  nevažne  za  nas  jer  one  formiraju  deo  naše  mo-ralne
  discipline. Rat i prolivanje krvi, negde daleko, i prevare koje ne pogađaju naše materijalne interese, ipak
  nas dodiruju u našim osećanjima i uznemiruju naše moralno blagostanje. Sve to oz-biljno pogađa naša
  misaona srca. Oči javnosti mogu biti nezainteresovane za jadnu žrtvu poroka i ta olupina od čoveka može
  da pokrene mnoge na podsmehe i ismejavanje. Ali, za Masona, to je stanje svete humanosti koja je pred
  njim; taj je jedno grešno ljudsko biće; to je samo jedna utučena, usamljena i napuštena duša i njegove
  misli koje okupiraju tog sirotog jadnika sigurno su mnogo dublje od ravnodušnosti, podsmešljivosti ili

  prezira. Sve ljudske prekršaje, ceo sistem nepoštenja, iz-vrdavanja, nadmudrivanja, zabranjenih slabosti i
  golicljivih spletkarenja u kojima se ljudi bore jedni s drugima, misaoni Mason će shvatiti ne samo kao
  scenu zlih muka i sukoba, već kao važne sudare besmrtnih umova, za ciljeve koji su uveliko veći i važniji
  od  njihovog  pojedinačnog  postojanja.  To  su  tužni  i  nepotrebni  sukobi  i  mogu  se  tretirati  s  potpunim
  negodovanjem; ali, to negodovanje se mora pretopiti u sažaljenje. Jer, ulozi s kojima ovi igrači igraju,
  nisu oni koje oni zamišljaju, oni koji se vide. Na primer, ovaj čovek igra da bi dobio nizak položaj, i
  dobija ga; ali pravi ulog koji je on uneo su snishodljivo ulizištvo, nemilostivost, kleveta i prevara.
   117   118   119   120   121   122   123   124   125   126   127