Page 166 - Albert Pike - Moral i Dogma

od principa će shvatiti principe i integritet u svesti drugih.

Nema blagoslova koje um neće pretvoriti u najgrđe zlo; ni iskušenja, koja se ne mogu pretvoriti u uzvišen
i božanski blagoslov. Nema izazova iz koga napadnuta vrlina ne može da izvuče snagu, umesto da padne
pred njim, pobeđena i potčinjena. Istina je da izazovi imaju veliku snagu i da vrlina često posrne; ali
snaga ovih izazova ne leži u njima, već u slabosti naše sopstvene vrline i u slabosti našeg sopstvenog
srca. Mi se previše oslanjamo na snagu naših bedema i bastiona i dozvoljavamo neprijatelju da nam se
približi, kroz rov i istovremeno, kako njemu odgovara. Ponuda za nepoštenu korist, uz osećaj krivice, čini
poštenog čoveka još poštenijim, a časnog čoveka još časnijim. Ona tada uzdiže njegovu vrlinu u najviše
visine neodobravanja. Dobra prilika, sigurna mogućnost, izazovna šansa, postaju poraz i sramota za
iskušenika. Pošten i ponosit čovek ne čeka da mu se iskušenje pre-više približi i da mu posvećujemo
bateriju na poslednjoj paraleli.

Za nečistog, nepoštenog, lošeg, iskvarenog i čulnog, prilike nastaju svakog dana, u svakoj situ-aciji, u
mašti i u svakoj misli. On je spreman da kapitulira i pre prvog nagoveštaja približavanja ka njoj; i on
ističe belu zastavu kada neprijatelj napreduje prema njegovim bedemima. On stvara šanse ili, ako se

šansa ne pokaže, zle misli dolaze i on širom otvara vrata svog srca, sa dobrodošlicom do-čekuje sve te
zle posetioce i prima ih sa izdašnom ljubaznošću.

Svetski poslovi preokupiraju, korumpiraju i degradiraju nečiji um, dok kod drugih hrane i ne-guju

uzvišenu nezavisnost, integritet i plemenitost. Zadovoljstvo je otrov za neke i samo blagotvorno osveženje
za druge. Nekima je svet velika harmonija, kao uzvišeni efekat muzike s beskonačnim modulacijama; za
druge, to je velika fabrika, sudar i zveket njegove mašinerije koja galami u njego-vim ušima, dovodeći ga
do ludila. Život je, u suštini, ista stvar za sve one koji u njemu učestvuju u potpunosti. Ipak, neki se uzdižu
u vrlini i slavi; dok se drugi podvrgavaju istoj disciplini i uživajući iste privilegije, tonu u sramotu i
prokletstvo.

Potpun, iskren i pošten napor ka poboljšanju, uvek je uspešan i najveća je sreća. Uzdahnuti duboko zbog
ljudske nesreće, odgovarajuće je samo u detinjstvu uma; i beda uma je, uglavnom, vlastita greška;
određena, od Proviđenja Boga koje kažnjava i ispravlja njegove greške. Na dugi rok, um će biti srećan u
srazmeri s njegovom vernošću i mudrošću. Kada je nesrećan, on je posadio trnje na svoj put; uzima ga i
kuka na sav glas; a to kukanje je samo glasno priznanje da je trnje koje tu raste, on zasadio.

Neka vrsta i stepen duhovnosti postoje, u najvećem delu, čak i u najobičnijem životu. Ne mo-žete završiti
nijedan posao, bez neke vere u čoveka. Ne možete čak ni iskopati jamu, bez oslanjanja i bez shvatanja
konačnog cilja. Ne možete misliti ili rezonovati, pa čak ni koraknuti, bez unutrašnjeg verovanja duhovnim
principima vaše prirode. Sva dopadanja i veze, nade i interesi života, grupišu se u duhovnom; i vi znate
da će svet, ukoliko se te veze pokidaju, upasti u haos.

Veruj da postoji Bog; da je On naš otac; da On ima očinski interes za naše blagostanje i unap-ređenje; da
nam je On dao moć da izbegnemo greh i propast; da nas je On predodredio za budući život beskrajnog
napretka prema savršenstvu i znanju o Njemu - veruj u ovo, kao što treba da ve-ruje svaki Mason i možeš
živeti mirno, istrajavati strpljenjem, odlučno raditi, lišavati se nečega sa zadovoljstvom, imati čvrstu
nadu i biti pobednik velike bitke života. Isključimo li bilo koji od ovih principa, šta nam preostaje? Kaži,
da nema Boga ili da nema otvorenog puta nadi, reformi i pobedi, da nema Neba, da nema odmora za
umorne, da nema doma u grudima Božjim za namučene i ne-utešne duše; ili da je Bog samo jedna ružna
slepa Šansa koja ranjava u mraku; ili nešto što je, kada pokušamo da ga definišemo, ništa, bezosečajna,

bestrasna, Uzvišena Apatija, kojoj su sve stvari, dobre i zle, sporedne; ili ljubomorni Bog koji osvetnički