Page 168 - Albert Pike - Moral i Dogma

krvi u ljudskom telu.

Bog je zapovedio da život bude društveno stanje. Mi smo članovi građanske zajednice. Život te zajednice
zavisi od moralnih uslova. Duh javnosti, inteligencija, ispravnost, umerenost, ljubaznost i unutrašnja
čistota, će njega pretvoriti u srećnu zajednicu i njoj dati napredak i kontinuitet. Široko rasprostranjena
sebičnost, nepoštenje, neumerenost, slobodoumlje, korupcija i kriminal, učiniće je jadnom i doneće joj
raspadanje i brzu propast. Ceo narod živi jedan život; jedno moćno srce kuca u njegovim grudima; to je
veliki puls postojanja koji kuca. Jedna struja života teče u desetinama hiljada isprepletanih kapilara i
kanala, kroz sve domove ljudske ljubavi. Jedan zvuk, kao onaj od mnoštva vode, ushićenih jubileja ili
žalobnih uzdaha, dolazi iz zajednice domova celog naroda.

Javnost nije nejasna apstrakcija, niti treba ono što je urađeno protiv te Javnosti, protiv javnog interesa,
zakona ili vrline, da u manjoj meri pritiska svest. Ona je samo ogromna suma pojedinačnih života; okean
suza, ambijent uzdaha ili veliki zbir svih radosti i zadovoljstva. Ona pati s patnjama miliona, raduje se s
radošću miliona. Kakav ogroman kriminal čini - privatno lice ili lice iz javno-sti, sila ili ugovarač,
zakonodavac ili sudija, sekretar ili predsednik - onaj koji se usudi da uvredom i nepravdom, napadne

nedra Javnog Blagostanja, da ohrabri podmitljivost i korupciju i sramotnu prodaju izbornih glasova ili
položaj; da seje razdor i da slabi veze sloge koje povezuju ceo Narod! Kako je velika nepravda onoga
koji se, s porocima poput noževa oceubice, drzne da probode to moć-no srce, u kojem teče okean
postojanja!

Koliko je različitih interesa koji leže u vrlini svakog od onih koje mi volimo! Samo i jedino u njegovoj
vrlini, nagomilano je neizmerno bogatstvo. Koliko nam je stalo do brata ili prijatelja, u odnosu na to
koliko nam je stalo do njegove časti, vernosti, njegovog ugleda, njegove dobrote? Kako je dostojanstveno
poštovanje roditelja! Kako je svet njegov dobar glas! I trun, koja može da padne na dete, je poput sramote
za čast roditelja. Bezbožnik ili Hrišćanin, svaki od njih, želi da njegovo dete dobro napreduje; i zasipa ga
svom svojom roditeljskom ljubavlju, samo s jednom željom, da bi ono moglo da napreduje dobro; da ono
moze da bude dostojno pažnje prema njemu i voljno preuzetim mukama; da bi ono moglo da ide putem
časti i sreće. Na tom putu ono ne može da napravi nijedan korak bez vrline. Takav je život, u svojim
relacijama. Hiljade veza ga grle, kao fini nervi fine organi-zacije; kao žice nekog instrumenta s divnim
melodijama koji lako može da ostane bez zvuka, ili da se slomije, nasiljem, sebičnim slabostima ili iz
besa.

Kada bi život mogao, bilo kakvim procesom, da postane neosetljiv na bol i zadovoljstvo; kad bi ljudsko
srce bilo tvrdo kao ljuti kamen (adamant), tada bi pohlepa, vlastoljublje i čulnost, mogli da urežu svoj put
u njemu, da stvore svoju utabanu stazu, i tada se niko ne bi čudio ili bunio. Ako bi mogli da budemo
strpljivi pod teretom samo svetovnog života; ako bi mogli da nosimo taj teret onako kako ga životinje
nose; tada bi mi, kao zveri, mogli da okrenemo sve svoje misli prema zemlji; i nijedan poziv sa velikog

Neba iznad nas, ne bi nas poremetio u našem tegobnom hodu i zemaljskom kursu.

Ali, mi nismo bezosećajne zveri koje mogu da odbace zahtev pameti i svesti. Duša je sposobna za
pokajanje. Kada nas pritisne teško razdvajanje od života, mi jecamo, patimo i tugujemo. Tuga i agonija

traže drugačije pratioce od svetovnosti i bezbožništva. Mi nismo spremni da nosimo taj teret straha,
strepnje, razočarenja i brige u srcu, bez ikakvog cilja ili potrebe. Nespremni smo da patimo, bolujemo i
mučimo se, danima i mesecima da nemamo utehu i radost i da budemo nesrećni i žalosni, bez potrebe ili