Page 169 - Albert Pike - Moral i Dogma

nagrade; da kompenzujemo svoje najdragocenije blago, samu patnju srca; da prodamo životnu krv svog
urušenog zdravlja, upale obraze, gorke suze i jecanje u mukama - za ništa. Ljudska priroda, slaba,
osećajna i sažaljiva, ne može da podnese patnju ni za šta.

Ljudski život je veliko i uzvišeno davanje. Pateći, uživajući, voleći, mrzeći, nadajući i bojeći se, čovek je
prikovan za zemlju. Uprkos tome, istražuje udaljene kutke univerzuma, ima moć da raz-govara s Bogom i
sa Njegovim anđelima. Oko tog velikog dela postojanja, zavese Vremena su navu-čene; ali postoje otvori
u njima koji nam omogućavaju da zavirimo u večnost. Bog gleda dole i vidi ovu scenu ljudskog iskušenja.
Mudri i dobri su se pojavljivali u svim vremenima, svojim učenjem i svojom krvlju. Sve što postoji oko
nas, svaki pokret u prirodi, svaki plan i namera Proviđenja, svako posredovanje Boga, usmerava se u
jednu tačku - ispravnost čoveka. I, čak ako bi duhovi preminulih i dragih mogli da dođu u ponoć kroz
zabravljena vrata naših domova, i kad bi mrtvački pokrov mo-gao da prođe kroz prolaze naših crkava i

preseli se u naše masonske Hramove, njihovo učenje ne bi bilo ništa ubedljivije i impresivnije od užasne
stvarnosti života; i tada, sećanja na proćerdane godine, te duhove propuštenih prilika, ukazujući na našu
svest i večnost, stalno bi uzvikivala u našim ušima, Radi dok dan traje! Jer u noći komete smrti, niko ne
može da radi.

Nema znakova javne žalosti za nesreću duše. Ljudi jecaju kada telo umre; i kada je ono odneto na
konačno počivalište, oni ga prate s tugom i procesom žaljenja. Ali za dušu koja je umrla,
nema jadikovanja, a za izgubljenu dušu, nema čina sahrane.

Pa ipak, duša i telo čoveka imaju vrednost kakvu ništa drugo nema. Obe su vredne pažnje ka-kve ništa
drugo nije vredno; i za jednog usamljenog pojedinca, one moraju imati vrednost kakvu ništa drugo ne
poseduje. Nagomilana bogatstva u srcu, nedokučive misli duše koje treba istražiti kao široko i
bezgranično carstvo Misli, jesu, kao teret trgovačkog broda, sa ljudskim nadama i najboljim osečanjima,
svetlije od zlata i draže od blaga.

O umu se, zaista, malo zna ili istražuje. On je sve što čovek trajno jeste, njegovo unutrašnje biče, njegova
božanska energija i besmrtna misao, njegove neograničene sposobnosti i beskrajne težnje; pa ipak, od
male je vrednosti koliko, u stvari, vredi. Retki su oni koji vide Bratski um kod drugog, zbog dronjaka
kojima ga njegova siromašnost pokriva, ispod velikog tereta života, usred velikog pritiska svetovnih
muka, nemaštine i tuge. Malo je njih koji ga shvataju i pozdravljaju, u toj poniža-vajučoj bedi i osečaju
da su uzvišenost zemlje i početak sjaja Neba, ovde.

Ljudi ne osečaju vrednost svoje vlastite duše. Oni su ponosni na svoju mentalnu moć; ali unu-trašnju,
duhovnu, beskrajnu vrednost njihovih vlastitih umova, oni ne uočavaju. Siromašan čovek, primljen u
palatu, iako je uzvišeno i besmrtno biće, kakvo jeste, oseća se kao sasvim obična stvar usred sjaja koji ga
okružuje. On vidi tovare bogatstva dok prolazi pored njih, i zaboravlja unutrašnje i večno dostojanstvo
svog sopstvenog uma u siromašnoj i degradirajućoj zavisti; oseća se kao niže biće, jer su drugi iznad
njega, ne po umu nego po merenju materijalnog. Ljudi poštuju sebe u meri prema sopstvenom bogatstvu,
visinom ranga u vlasti, uzvišenosti po mišljenju sveta, sposobnosti da donesu više glasova ili po bliskosti
miljenika naroda ili Moći.

Razlika među ljudima nije toliko u njihovoj prirodi i suštinskoj sposobnosti, već u talentu ko-municiranja.
Neki imaju sposobnost govora da obuhvate rečima svoje misli. Neki ljudi, manje ili više, osećaju ove
misli. Sjaj genija i zanos vrlina, kada su na pravi način iskazane, šire se i dele među mnogim ljudima.
Kada govorništvo i poezija govore; kada slavne umetnosti, vajarstvo, slikarstvo i muzika dobiju čujni ili

vidljivi oblik; kada patriotizam, dobrota i vrlina govore izuzetnom snagom, hiljade srca zasjaju velikom