Page 279 - Albert Pike - Moral i Dogma

Veliki zakon ljudske delatnosti je ovaj: marljivost, bilo da je pokrenuta rukama ili umom, pri-menom naše
sile u nekom zadatku, radi postizanja nekog rezultata, leži u osnovi svih ljudskih unap-ređenja. Mi nismo
dovedeni na ovaj svet kao životinje da instinktivno pasemo bilje na livadi i da po-tom legnemo i lenjo se
odmaramo, već smo dovedeni da kopamo tlo i oremo more; da poslujemo u gradovima i radimo u
industriji. Svet je velika i prihvaćena škola marljivosti. U nekom izmišljenom stanju društva, čovečanstvo
je podeljeno u dokoličare i klasu koja radi; ali to nije podela Proviđenja.

Rad je velika ljudska funkcija, njegova posebna sudbina i njegova privilegija. Od postojanja čo-veka kao
jedne životinje koja samo jede, pije i spava, do radnika koji rukom ingenioznosti sipa svoje misli u modle
Prirode, oblikujući je u oblike i vlakna po potrebi i pretvarajući je za ciljeve unapre-đenja i sreće -
najveći je korak u privilegiji.

Zemlja i Atmosfera su čovekova laboratorija. Lopatom i plugom, u rudarskom oknu, u pe-ćima i
kovačnicama, s vatrom i parom; usred buke i brzih obrtaja sjajnih mašina i na otvorenom prostoru, na
tihim poljima, čovek je stvoren da uvek radi, da uvek eksperimentiše. I, kako su on i sva njegova
boravišta za odmor i težak rad nastajala zajedno sa sfernim nebom, sjajnim Nebom svuda oko njega, sa

svojom beskrajnom slikom dubine koja je privlačila njegove misli, uvek u svim njegovim svetovima
filosofije u univerzumu intelekta, čovek mora da bude radnik. On je ništa, on može da bude ništa, on ne
može da postigne ništa, da ispuni ništa, bez rada. Bez njega, čovek ne može da ostvari svoje uzvišeno
unapređenje, niti običnu sreću. Dokoni moraju da ulove sate kao svoj plen. Njima je Vreme neprijatelj,
odeven u oklop; oni moraju da ga ubiju ili sami da umru. Ono nikada nije govorilo i nikada neće govoriti
nijednom čoveku da ništa ne radi, da bude izuzetak u pažnji i naporu, da dangubi, da šeta i da se veseli
sam. Ni jedan čovek ne može da živi na taj način. Bog je doneo zakon protiv toga koji ljudska snaga ne
može da poništi, niti ljudska ingenioznost da izbegne.

Ideja da treba steći imovinu u periodu od deset ili dvadeset godina, koja će biti dovoljna za osta-tak
života; da se kroz neki dobar posao ili veliku spekulaciju, sav rad celog života sabije u mali deo uloženog
truda; da se veštim vođenjem veliki deo potreba ljudskog postojanja oslobodi teškog rada
i samoodricanja - velika je greška, zbog lošeg shvatanja istinske prirode poslovanja i potrebe ljudskog

t
v

blagostanja. Zelja za nagomilavanjem bogatstva radi obezbeđenja lakog života i zadovoljstva, kroz
bežanje od rada i samoodricanja, potpuno je pogrešna, mada je vrlo često prisutna.

Za Masona je bolje da živi dok živi, i da uživa u životu kako on protiče: da živi bogatiji i da umre
siromašniji. Najbolje od svega je da izbaci iz misli prazan san o budućoj ležernosti i zadovoljstvu; da se
usmerava ka pravljenju jednog velikog posla za ceo život, kao školu svog zemaljskog obrazova-nja; da
ubedi sebe da ga samostalnost (ako je uopšte ostvari), neće spasiti od rada. Da bi bio srećan čovek, za
njega je najbolje da zna da uvek mora biti radan, telom ili duhom, ili ijednim i drugim, i da razuman rad
njegovih sposobnosti, telesnih i duhovnih, ne treba shvatiti kao puki težak rad, već kao dobru disciplinu,
mudru odluku, obuku u njegovoj osnovnoj školi postojanja, ka uzvišenijim težnjama i sferama viših
aktivnosti u budućem životu.

Postoje razlozi zašto Mason može uzvišeno, pa čak i iskreno da priželjkuje bogatstvo. Ako može da ima
lepu palatu koja je, sama po sebi, delo umetnosti, sa stvarima koje su napravili uzvišeni geniji; ako je
prijatelj i pomoć poniznima; ako može iskreno da govori tamo gde narušeno zdravlje ili zla sreća snažno
pritiskaju, da ublaži ili ostane u gorkim satima koji vode do ludila ili do groba; ako može da stane između