Page 445 - Albert Pike - Moral i Dogma

poništen pisani zavet. On, kao i sve duše, bio je od iste supstance kao Bog, manifestacija Božanstva, ne
postajući druga ličnost, nerođen, poput Božanstva, ništa drugo sem Božanstvo u drugom obličju.

Beskorisno je pratiti dalje ove nastrane misli i mi stajemo na granicu oblasti trista šesdeset pet hiljada
emanacija Mandaltesa iz Prvobitnog Svetla, Fira ili Ferhoa i Javara i vraćamo se sa zadovolj-stvom
jednostavnoj i uzvišenoj veri Masonerije.

Ovo su bila neka od drevnih saznanja koja se odnose na Božanstvo i dovedena su u vezu s onim što je
izloženo u prethodnim Stepenima. Ovo Predavanje daje stvarnu sliku drevnih spekulacija. Od samog
početka, pa sve do sada oni, koji su pokušavali da reše velike misterije kreacije materijalnog univerzuma
kroz Besmrtno Božanstvo, uvlačili su se između ova dva, između Boga i čoveka, različi-te manifestacije
ili oblike emanacije ili personifikovanih atributa ili predstavnika Velikog Vrhovnog Boga koji koegzistira
s Vremenom i istovremeno sa Prostorom.

Univerzalno verovanje Orijenta je bilo da Vrhovno Biće nije Samo stvorilo zemlju i čoveka. Deo kojim
započinje Knjiga Postanja, koji se sastoji od prvog poglavlja i tri prva stiha drugog, pripisuje kreaciju ili,
pre, stvaranje ili oblikovanje sveta iz materije koja je već postojala u zbrci, ne u Ihuh-u, već Alhim-u,
dobro poznatim kao Podređenom Božanstvu, Sile ili Manifestacije, kod Feničana. Drugi deo odlomka to
pripisuje Ihuh-Alhim-u, a Sveti Jovan pripisuje kreaciju Aoyoc; ili Reči i izjavljuje da je Hrist bio ta
32
Reč, kao i Svetlost i Život, druga emanacija iz Velikog Iskonskog Božanstva kojem su druge vere

pripisale delo kreacije.

Neko apsolutno postojanje, potpuno nematerijalno, ni na koji način nije dostupno našim ču-lima; uzrok,

ali ne posledica, nikad nije postojao, već je postojao tokom beskonačne večnosti, pre nego što je išta
drugo postojalo osim Vremena i Prostora, potpuno je van domašaja naših ideja. Um čovekov se zamorio u
spekulacijama o Njegovoj prirodi, Njegovom suštastvu, Njegovim Atributima i završio je u tome da nije
ništa pametniji nego što je bio na početku. U nemogućnosti da zamisli-mo nematerijalno, mi se osećamo
kao na moru i izgubljeni smo kud god da krenemo van domena materije. Ipak, mi znamo da postoje Moći,
Sile i Uzroci koji po sebi nisu materija. Mi njima dajemo imena, ali šta su one u stvari i šta je njihovo
suštastvo, mi o tome ne znamo ništa.

Srećom, ne sledi da mi ne treba da verujemo ili čak da znamo ono što ne možemo da objasnimo sebi ili
ono što je van domašaja našeg shvatanja. Da smo verovali samo onome što je naš intelekt mogao da
shvati, izmeri, razume i ima posebne i jasne ideje o tome, mi ne bismo verovali gotovo ni u šta. Čula nisu
svedoci koji nama daju dokaz o najuzvišenijim istinama.

Naš najveći problem je što jezik nije dovoljan da izrazi naše ideje, jer naše reči se odnose na stvari, a
one su slike o tome šta je suštinsko i materijalno. Ako upotrebimo reč emanacija, naš um se
nevoljno okreće prema nečemu materijalriom, isticanju neke druge stvari koja je materijalna i ako
odbacimo ovu ideju materijalnosti, ništa nam ne ostaje od emanacije, osim jedne nestvarnosti. Reč stvar
po sebi nam sugeriše da je ona materijalna u okviru spoznaje i prosuđivanja čulima. Ako isključimo iz nje
ideju ma-terijalizma, ona se nama predstavlja kao ne-stvar, kao jedna nedokučiva ne-realnost koju um
uzaludno pokušava da shvati. Postojanje i Bitisanje su izrazi koji imaju istu boju materijalnosti, i kada
govorimo

0 Moći i Sili, um odmah zamišlja jednu fizičku i materijalnu stvar koja deluje na drugu. Isključite
tu ideju, i Moć ili Sila, razdvojene od fizičkih karakteristika, čine se nerealnim kao i senka koja igra
na zidu, koja je po sebi samo odsustvo svetlosti, kao što je nama duh samo ono što nije materija.