Page 446 - Albert Pike - Moral i Dogma

Beskonačni prostor i beskonačno vreme su dve primarne ideje. Mi ih formulišemo ovako: do-daj telo na
telo i sferu na sferu, sve dok te mašta nosi i, ipak, ostaće iznad toga praznina, nezauzet Prostor,
bezgraničan, jer je to praznina. Dodajte događaj na događaj u neprekidnom nizu, zauvek

1 uvek i postojaće tu, pre i posle, Vreme u kojem je bilo i u kojem neće biti događaja i takođe, besko-
načno, jer i onoje, takođe, praznina.

Dakle, ove dve ideje o bezgraničnom prostoru i beskraju vremena, čini se da sadrže ideju da su materija i
događanja ograničena i konačna. Mi ne možemo da zamislimo beskrajnost svetova ili događaja, već samo
njihov beskonačan broj jer, dok se mi mučimo da zamislimo njihovu beskonač-nost, misao večno dolazi
uprkos svim našim naporima - da mora da postoji prostor u kojem nema svetova; da mora da je postojalo
vreme kada nije bilo događaja.

Mi ne možemo da shvatimo da je ova zemlja, koja se vrti milionima i milionima kilometara, milionima
puta neprekidno, još uvek u centru prostora, ni kako to, ako smo mi živeli milione i mili-one vekova, da
smo još uvek u centru večnosti - sa isto toliko prostora s jedne strane koliko i s druge, sa isto toliko
vremena pred nama koliko i iza nas, odnosno, da to kao da nam govori da se svet nije pomerao, niti da
smo mi uopšte živeli.

Ne možemo da shvatimo da jedan beskonačni niz svetova, dodavanih jedan za drugim, nije veći od
beskonačnog niza atoma, ili da beskonačni niz vekova nije duži od beskonačnog niza sekundi pošto su oba
poput beskonačnosti, i da stoga niz jednog ne sadrži ni više ni manje jedinica od drugog.

Mi nemamo sposobnost da oblikujemo u sebi ikakvu ideju o onome što je nematerijalno. Mi koristimo
reč, jer ona nama izražava samo ideju o odsutnosti i negaciji materijalnosti i kada ona nestane, ostaju nam
samo Prostor i Vreme, beskonačnost i bezgraničnost.

Mi ne možemo da stvorimo predstavu o posledici bez uzroka. Mi možemo samo da verujemo, zaista to
znamo, bez obzira koliko daleko moramo da idemo nazad duž lanca efekata i uzroka, da on ne može da
bude beskonačan; ali mi moramo na kraju doći do nečega što nije posledica, već prvi uzrok. Ipak,
ta činjenica je bukvalno van našeg razumevanja. Um odbija da shvati ideju Samopostojanja, postojanja

bez početka. Kao što ni očekivanje da kosa koja raste na našoj glavi razume prirodu i besmrtnost duše.

1

Hierocles iz Aleksandrije (živeo oko 430. g.), Neoplatonista-filosof. Hierocles je odbacio mnogostrukost
celina koju je uvela Atinska škola Neoplatonista. Njegovo učenje o moralu i psihologiji je mešavina
Platonovih, Aristotelovih i eleme-nata Stoika. Njegova teorija kreacije čini se da je bila pod hriščanskim

uticajem. Njega ne treba mešati sa Neoplatonistom Hieroclesom koji je bio Stoik, u I, veku, i koji je
čuven po knjizi Elements ofEthics. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006.

2

Valentinus, (živeo u II veku), egipatski religiozni filosof, osnivač Rimske i Aleksandrijske škole
Gnosticizma, sistema religioznog dualizma (verovanje u rivalska božanstva dobrog i zla), uz doktrinu
spasenja gnostika. Valentijanski pristup je bio najveći izazov u II i III., veku hrišćanskoj teologiji. Izvor:
Encydopedia Britannica, El. Ed. 2006.

3