Page 517 - Albert Pike - Moral i Dogma

nepodobna, može biti samo nešto sličnija našoj sopstvenoj? Ime Boga, kaže Hobbes , se koristi ne da
17
shvatimo Njega.jerje on nepojmljiv, većda bi mogli da poštujemo Njega. Veruj u Boga ipoštuj ga, kaže
Grčki pesnik, ali Njega ne istražuj; istraživanjeje neplodno, zaželi da ne otkriješ koje Bogjer; sa željom
da znaš, ti vređaš Njega kojije izabrao da ostane nepoznat. Kada mi pokušavamo, kaže Filo da
istražujemo suštastvo Apsolutnog Bića mi upadamo u bezdan zbunjenosti ijedina korist koja može nastati
iz takvih istraživanja je ubeđenje u njihovu apsurdnost.

Ipak, čovek, iako neznalica o sastavu prašine po kojoj gazi, pokušavao je i još uvek pokušava da
spekuliše o prirodi Boga i da dogmatski definiše u veri subjekt koji je u najmanjoj meri u
domašaju njegovih sposobnosti, pa čak da mrzi i proganja one koji neče da prihvate njegovo mišljenje
kao istinu.

Ali, iako je spoznaja Božanskog suštastva nemoguča, koncepcije koje su načinjene radi njego-vog
poštovanja su interesantne, kao indikatori intelektualnog razvoja. Istorija religije je istorija ljud-skog
uma; i koncepcije koje su načinjene od njega o Božanstvu, uvek su u pravilnom odnosu prema njegovom
moralu i intelektualnim znanjima. Prva je sadržaj i mera drugog.

Ogranićeno poimanje Boga, koje se sastoji u apstrahovanju prostog i konačnog, prema Filu, jedini je
način kojim je moguće čoveku da dostojno pojmi prirodu Boga. Nakon što su iscrpljeni va-rijeteti u
simbolizmu, mi upoređujemo Božansku Veličinu s ljudskom malenkošću i primenjujemo izraze koji su

potpuno potvrdni, kao što su Beskonaćni, Svemogući, Svemudri, Svemoćni Većni i slič-ni, koji u
y
stvarnosti znače samo osporavanje, u odnosu na Boga, onih ograničenja koja ograničavaju sposobnosti
čoveka i tako mi ostajemo zadovoljni imenom koje je samo obični konvencionalni znak i priznanje našeg
neznanja.

Hebrejsko mn i grčko To ON izražavaju apstraktno postojanje, bez spoljnih manifestacija ili razvoja. Istu
,,
takvu prirodu imaju i definicije, Bogje sfera ćijije centar svuda, a periferija nigde; Bog je Taj koji vidi
sve, a Onje neviđen; i konačno, Proklus i Hegel - To prj ov - .. .ono što nema spoljno i pozitivno
postojanje. Većina tih takozvanih ideja ili definicija Apsolutnog je samo zbirka negacija iz kojih, pošto
ništa ne utvrđuju, ništa i ne znače, i ništa se iz njih ne spoznaje.

Bog je prvo viđen u nebeskim telima i u elementima. Kada je ljudska svest o svojoj sopstvenoj
inteligenciji sazrela i kada je čovek postao ubeđen da je početna sposobnost misli bila nešto što
je suptilnije čak i od najsuptilnijih elemenata, on je preneo taj novi koncept na objekte svog obožava-nja i
definisao mentalne principe umesto fizičkih. On je u svim slučajevima stvarao lik Boga prema svom
sopstvenom i što god da uradimo, ni najvećim naporima ljudske misli ne može da se shvati ništa više od
supremacije intelekta. Tako se on uvek vraćao na neki poznati tip uzvišenog čovečan-stva. On je na
početku definisao prirodu, a potom sebe.

Večna težnja religioznog osećanja čoveka bila je da postane sjedinjen s Bogom. Od najranijih početaka,
želja i njeno ispunjenje bile su istovremene, bez obzira na veru. Što je koncepcija Božanstva bila
uzvišenija, spoznaja Njegovog zemaljskog prisustva ili blizine, bila je zapuštanija; i poteškoća
u shvatanju Božanskog Upravljanja, zajedno sa zaslepljujućim praznovernim zlom, koje je iznicalo
iz njegovih pogrešnih tumačenja, ugrozilo je potpuno verovanje u njega.