Page 554 - Albert Pike - Moral i Dogma

kaže da je ono bilo jedan prihvaćeni aksiom među Paganima, da je troslovno IAD bilo sveto ime
Vrhovnog Boga. I, Klarijansko proročište kaže: Shvati ti da IAO jeste veliki Vrhovni Bog, koji vlada nad
svime. Slovo I je označavalo Jedinstvo, a A i D, su prvo i poslednje slovo grčkog alfabeta.

Odatle potiče vrlo čest izraz: ]a sam Prvi i ja sam poslednji, i osim Mene nema drugog Boga. Ja sam A i
O, Prvi i Poslednji. Ja sam A i O, Početak i Završetak, koji Jeste, koji je Bio i koji će Biti: Svemoćni.
Jer, u ovome mi vidimo u glavnim crtama veliku istinu, Bog je sve u svemu - Uzrok i Posledica - početak,
ili podsticaj ili Generativna Moć: Završetak ili Rezultat ili ono što je stvore-no, jer je On u stvarnosti sve
ono što jeste, sve što je ikada bilo i sve što će uvek biti. U tom smislu, ništa osim Njega ne postoji večno,
večno zajedno s Njim, nezavisno od Njega i samopostojeće ili samostvoreno.

I tako, značenje izraza, Alohayim, DTČ?# imenica, množina koja se koristi u odnosu na kreaciju kojom
počinje Postanje, s jedinstvenim glagolom i s imenom ili titulom Ihuh-Alhim, mrr

koja se pojavljuje prvi put u 4. stihu Druge Glave iste knjige, postaje jasno. Alhim trn^Kje ukupno

jedinstvo manifestovane Kreativne Snage ili Moći Božanstva, Njegovih Emanacija i Ihuh-Alhim mrrje
Apsolutno Postojanje, ili Suštastvo ovih Moći i Sila, čije su one Aktivne Manifestacije i Emanacije.

Ovo je bila duboka istina skrivena u drevnim alegorijama i sakrivena od svih pogleda, dvostru-kim
velom. Ovo je bilo ezoterično značenje stvaranja i produkcije kosmogonija Indusa, Haldejaca i Feničana
i Aktivne i Pasivne Moći Muškog i Ženskog Principa - Neba i stvaranja njegovih Svetlećih Tela i
nastanka Zemlje. Sve je skriveno od neznalačkih pogleda, kao nešto iznad njihovog shvatanja, doktrina u
kojoj materija nije večna, ali gde je Bog jedino pravo Postojanje, Apsolutno, iz Kojeg sve nastaje, Kome
se sve vraća i iz Kojeg svi moralni zakoni izbijaju, ne iz odnosa stvari, već iz Njegove Mudrosti i
Suštastvene Pravde, kao Svemoćnog Zakonodavca. I, ova Prava Reč, tačno izgovorena, izgubljena je, jer
je njeno značenje bilo izgubljeno, čak i među Hebrejima, mada mi još uvek nalazi-mo ime (njeno stvarno

značenje je bez sumnje), u Hu, kod Druida i Fo-Hi, kod Kineza.

Kada razmišljamo o Apsolutnoj Istini, Lepoti ili Dobru, ne možemo da se trenutno zaustavimo u
apstrakciji ijedne od njih. Primorani smo da dovedemo u vezu svaku od ovih s nekim živim i ma-

terijalnim Bićem, u kojem ona imaju svoju osnovu, nekom biću koje je prvi i poslednji princip svake.

Moralna istina, kao i svaka druga univerzalna i suštinska istina, ne može da ostane samo puka apstrakcija.
Apstrakcije su nestvarnost. U nama, moralna istina je prosto skrivena. Mora da negde postoji Biće koje

ne samo da razmišlja o njoj, već je stvara. Ona ima sledeće karakteristike: ona nije samo, pred očima
naše inteligencije, univerzalna i neophodna istina, već obaveza za našu volju. Ona je Zakon. Mi ne
donosimo taj zakon sami. On je nametnut nama zbog nas: njegov princip mora da bude izvan nas. On
zahteva zakonodavca. On ne može da bude biće na koje se zakon primenjuje, ali mora biti onaj koji
poseduje u najvišem stepenu sve osobine moralne istine. Moralni zakon, univer-zalan i nužan, obavezno
ima za svog tvorca suštinsko biće - sastavljeno od pravde i milosrđa, njegov autor mora da bude biće
koje poseduje obilje oba.

Pošto sve lepe i sve prave stvari ističu sebe, one ukazuju na Jedinstvo koje je apsolutna Istina, i to
Jedinstvo, na apsolutnu Lepotu, tako se svi moralni principi ujedinjuju u jedan princip, koji je Dobro.
Tako, mi sami dolazimo do koncepcije Dobra po sebi, do Apsolutnog Dobra, koje je iznad svih
pojedinačnih dužnosti i definisano sa ovim dužnostima. Ovo Apsolutno Dobro mora da bude obavezni
atribut Apsolutnog Bića. Nije moguće da postoji nekoliko Apsolutnih Bića - jedno u ko-jem su Apsolutna