Page 557 - Albert Pike - Moral i Dogma

svemoćan. Treće, u ovom svetu postoje pojedinačni slučajevi, kontradiktorni potrebama i univerzalnom
zakonu nagrade i kazne. Šta je rezultat?

Odbaciti dva principa - da je Bog pravedan, i da je zakon o vrlini i manama apsolutan - jeste uništavanje
osnove celog zdanja ljudske vere.

Upražnjavati ih je kao prihvatanje da postojeći život treba prekinuti i nastaviti na nekom dru-gom mestu.
Moralna osoba, koja se ponaša dobro ili zlo, i očekuje nagradu ili kaznu, povezana je s telom, živi s njim,
služi se njim, zavisi od njega u nekoj meri, ali ona nije ono. Telo je sastavljeno od delova. Ono se
smanjuje ili uvećava, ono je deljivo gotovo do beskonačnosti. Ali, to nešto koje ima svest o sebi, kaže:
Ja, Meni, koje oseća sebe slobodnim i odgovornim, takođe oseća da je nesposobno za deljenje, da je ono
bićejedno ijednostavno; da Ja ne može biti prepolovljeno, da ako se ud odseče i baci, da nijedan deo
Mene ne odlazi s njim, da ono ostaje identično sebi pod mnoštvom pojava koje se jedna za drugom
manifestuju. Ovaj identitet, nedeljivo i apsolutno jedinstvo ličnosti, je njegova duhovnost, samo suštastvo
ličnosti. On nije ni u kakvom slučaju hipoteza koja treba da se potvrdi, da se duša razlikuje suštastveno
od tela. Pod dušom podrazumevamo ličnost, ne kao odvojenu od svesti i atributa koji je sačinjavaju -
misli i volje. Postojanje bez svesti je apstraktno biće i nije ličnost. Ličnost je ta koja je identična, jedna,

jedinstvena. Njeni atributi je razvijaju, ne dele je. Nedeljiva, ona je nerazlučiva i može da postane
besmrtna. Ako apsolutna pravda nalaže ovu besmrtnost, ona ne zahteva nemoguće. Duhovnost duše je
uslov i potrebna osnova besmrtnosti; zakon nagrade i kazne je njegova direktna demonstracija. Prva je
metafizička, druga je moralni dokaz. Dodajmo ovoj težnji sve moći duše prema Beskonačnom, i princip
konačnih uzroka, i dokaz besmrtnosti duše je potpun.

Bog je stoga, u Masonskoj veri, Beskonačna Istina, Beskonačna Lepota, Beskonačna Dobrota. On je
Svetinja nad Svetinjama kao Tvorac Moralnog Zakona, kao Princip Slobode, Pravde i Milosrđa, Delilac
Nagrade i Kazne. Takav Bog nije apstraktni Bog, već jedna inteligentna i slobodna ličnost Koja nas je
stvorila po Sopstvenom liku, od Koga mi dobijamo zakon koji upravlja sudbinom i Čiji Sud mi čekamo.
Njegova ljubav nas inspiriše u našim delima milosrđa. Njegova pravda upravlja našom pravdom i
pravdom našeg društva i zakona. Mi stalno podsećamo sebe da je On beskonačan, jer, u suprotnom bismo
degradirali Njegovu prirodu. Ali, On bi postojao u nama i da Njega nema, da Njegova beskonačna
priroda nema oblike slične nama, oblike našeg vlastitog razuma i duše.

Kako mi volimo Istinu, Pravdu i Plemenitost Duše, moramo da znamo da je to Bog kojeg mi volimo, u
ovim posebnim oblicima, i da moramo da ujedinimo sve njih u jedan veliki čin pot-pune pobožnosti.
Morali bismo da osećamo da stalno dolazimo i odlazimo, usred ogromnih sila Univerzuma, koje su same
Sile Boga, da se mi, u našem učenju, kada dosegnemo do istine, suprot-stavljamo misli Boga. Kada
shvatimo ispravno, mi saznajemo volju Boga koja je izložena kao pravilo za upravljanje Univerzumom i
kada osećamo nesebičnu ljubav, treba da znamo da mi učestvujemo u osećanju Beskonačnog Boga. Tada,
kada mi poštujemo moćne kosmičke sile, to neće biti slepa Vera u nekom Ateističkom ili Panteističkom
svetu, već u Beskonačnog Boga s kojim ćemo se suočiti i osećati i poznavati. Tada ćemo biti svesni

razuma Boga, svesni Božje svesti, osetljivi na njegova osećanja, i naše vlastito postojanje će biti u
beskonačnom biću Boga.