Page 556 - Albert Pike - Moral i Dogma

moć da zaboravi na sebe, da zaboravi svoju vlastitu ličnost, da voli dru-gog poput sebe i posveti sebe
njegovoj sreći, poštovanju i savršenstvu, Savršeno Biće mora da ima, u nekom beskrajnom stepenu, tu
nepristrasnu nežnost, tu Milost, Vrhovnu Vrlinu ljudske ličnosti. U Bogu postoji beskonačna nežnost
prema Njegovim stvorenjima, manifestovana u Njegovom dava-nju postojanja nama, koje je On možda
mogao da nam uskrati i, čini se da svakog dana ona nastaje sa bezbrojnim znacima Njegovog Božanskog
Proviđenja.

Platon je dobro razumeo tu ljubav Boga i izražava je ovim velikim rečima: Govorimo o uzroku kojije
naveo Vrhovnog Reditelja Univerzuma da stvori i uredi taj Univerzum. On je bio dobar i on, kojije dobar
y
bioje bez ikakvih zlih namera. Izuzetakje to stoje On želeo da stvorene stvari treba da budu, kolikoje
moguće, poput Njega. Hrišćanstvo zauzvrat kaže: Bogje toliko voleo čoveka da muje dao Svogjedinog
Sina (Jovan, Gl. 3:16).

Nije ispravno izjavljivati, kao što se često čini, da je Hrišćanstvo na neki način otkrilo ovo ple-menito
osećanje. Mi ne smemo da unižavamo ljudsku prirodu da bismo uzdigli Hrišćanstvo. Antika je znala,
opisala je i primenjivala milosrđe, čiji prvi znak, toliko dirljiv i hvala Bogu! tako opšti - je dobrota, a
njen najuzvišeniji je - heroizam. Milosrđe je posvećenost drugima i užasno nerazumno je smatrati da je
ikada postojalo vreme u svetu kada je ljudska duša bila lišena tog dela svog nasleđa, moći posvećivanja.
Ali, sigurno je da je Hrišćanstvo širilo i popularizovalo tu vrlinu i da, pre Hrista, ove reči nisu nikad bile
izgovorene: VoliBližnjeg Svoga, Kao Sebe Samog (Mateja, Gl. 12-31). Milosrđe pretpostavlja Pravdu.
Onaj ko voli svog brata taj poštuje i pravo svog brata, ali on čini i više, on zabo-ravlja svoje vlastito.
Egoizam prodaje ili uzima. Ljubav se uzdiže kroz davanje. U Bogu, ljubav je ono što je u nama, ali kod
Njega ona je u beskonačnom obimu. Bog je neiscrpan u svom milosrđu, kao što je neiscrpan u Svom
Suštastvu. Taj Beskonačno Svemoćni i Beskonačno Milosrdni, koji, zadivljujuće dobrom voljom, izvlači
iz grudi svoje beskrajne ljubavi koristi koje neprestano daje svetu i čovečan-stvu, a nas uči da što više
dajemo - to više imamo.

Kako je Bog sav pravda i sve dobro, On ništa ne može da poželi što nije dobro i pravedno. Kako je
Svemoguč, šta god On želi On može da uradi i, sledstveno tome, On radi. Svet je delo Boga: on je stoga
savršeno napravljen.

Ipak, postoje poremećaji u svetu, koji pobijaju pravdu i dobrotu Boga.

Princip koji je neraskidivo vezan sa samom idejom dobrog, govori nam da svaki moralni faktor zaslužuje
nagradu kada radi dobro i kaznu kada radi loše. Ovaj princip je univerzalan i nužan. On je apsolutan. Ako
se ne primenjuje u ovom svetu, to je pogrešno ili je svet loše uspostavljen.

Ali, dobra dela ne prati uvek sreća, ni loša dela, nesreća. Ta činjenica je, međutim, češće mnogo
očiglednija nego što je tačna. Ipak, vrlina koja je rat protiv strasti, puna poštovanja ali i puna tuge
i patnje, ima poslednju za svoj uslov, ali je patnja, koja sledi posle poroka, teža i vrlina više
doprinosi zdravlju, snazi i dugovečnosti, iako mirna savest koja prati vrlinu stvara unutrašnju sreću -
konač-no, javno mnjenje generalno odlučuje ispravno o ljudskim karakterima i nagrađuje vrlinu uvaža-
vanjem i pažnjom, a porok prezrenjem i sramotom. Na kraju krajeva, pravda ipak vlada u svetu,
a najsigurniji put ka sreći je i dalje put vrline, ali postoje izuzeci. Vrlina nije uvek nagrađena, ni
porok nije kažnjen u ovom životu.

Činjenice u ovom problemu su sledeće: Prvo, Princip nagrade i kazne u nama je potpun; svako dobro delo
mora da bude nagrađeno, svako zlo mora jednom da bude kažnjeno. Drugo, Bog je pra-vedan jer je