Page 11 - Albert Camus - Stranac

vreme prolazili smo delom druma koji je nedavno bio popravljen. Asfalt se topio

na suncu. Noge su u njega upadale i ostavljale trag u njegovoj sjajnoj smesi.

Iznad kola kočijašev šešir kod kuvane kože kao da je bio umočen u ovo crno

blato. Osećao sam se skoro izgubljen izmeñu plavog i vedrog neba i monotonije

ovih boja, lepljive crne boje naprslog asfalta, tamnocrnih odela i crno lakovanih

kola. Sve to, sunce, miris kože i konjske balege, miris laka i tamjana, umor od

besane noći — mutilo mi je pogled i misli. Još jednom sam se osvrnuo: učini mi

se da je Perez, izgubljen u izmaglici jare, vrlo daleko, a potom ga više nisam

video. Očima sam ga tražio i spazio kako je skrenuo s puta i udario preko polja.

Primetio sam takoñe da put ispred mene vijuga. Bilo mi je jasno da je Perez, koji

je dobro poznavao ovaj kraj, krenuo najkraćim putem kako bi nas dostigao. Na

okuci nam se pridružio. Zatim smo ga opet izgubili. Ponovo je udario preko

polja, i tako nekoliko puta. Osećao sam kako mi krv bije u slepoočnicama.

Posle toga sve se odigralo brzo, sigurno i prirodno, tako da se ničega više ne

sećam. Samo jedne stvari: ulazeći u selo, bolničarka iz pratnje me oslovi. Reče

mi: »Ako ideš polako, možeš dobiti sunčanicu; ako suviše žuriš, oznojiš se i u

crkvi te uhvati groznica.« Imala je neobičan glas, melodičan i drhtav, koji nije

odgovarao njenom licu. Bila je u pravu. Nije bilo drugog izlaza. Zadržao sam u

sećanju još nekoliko slika toga dana: Perezovo lice, na primer, kada nas je

poslednji put sustigao kraj sela. Od uzbuñenja i bola blistale su mu na licu

krupne suze. Ali zbog toga su se zaustavljale. Sirile su se, stizale jedna drugu i

stvarale neku vrstu sjajne vodene površine na izmučenom licu. Bilo je i drugih

slika: crkva i seljaci na pločnicima, crveni zdravci na grobovima, Perezova

nesvestica (reklo bi se rastavljena lutka), kao krv crvena zemlja koja se kotrljala

po maminom kovčegu, belo korenje koje se s njom mešalo, zatim ljudi, glasovi,
selo, čekanje pred kafanom, neprestano brujanje motora i moja radost kad je

autobus ušao u mlazeve alžirske svetlosti i kad sam pomislio da ću leći i spavati
dvanaest sati.