Page 67 - Albert Camus - Stranac

policije. Prebacivao sam samom sebi što nikada ranije nisam obraćao više

pažnje opisima izvršenja smrtne kazne. Trebalo bi da se čovek uvek interesuje

za ova pitanja. Nikad ne znaš šta se može dogoditi. Kao i ostali, i ja sam čitao

novinarske izveštaje. Sigurno je, meñutim, da o tome postoje posebne knjige, za

koje mi je nedostajalo radoznalosti da ih prelistam. U njima bih, možda, našao

opise bekstva. Iz njih bih saznao da se bar u jednom slučaju točak zaustavio, da

su u ovoj neizbežnoj odluci slučaj i sreća samo jednom nešto izmenili. Samo

jednom! To bi mi, verujem, u izvesnom smislu bilo dovoljno. Srce bi učinilo

ostalo. U novinama se često piše o obavezi koju dugujemo društvu. Trebalo bi

se po njihovom mišljenju, iskupiti. Ali sve to ne podstiče maštu. Ovde je važna

mogućnost bekstva, skok van onog neminovnog obreda, trka u ludost koja pruža

sve mogućnosti nadanju. Nadanje, razume se, značilo je biti ubijen na uglu ulice,

u trku, puščanim zrnom u letu. Pošto sam sve dobro razmotrio, ništa mi nije

dopuštalo ovaj raskoš, sve mi ga je oduzimalo i ona sprava me je svog ponovo

obuzimala.

Nisam, pored sve dobre volje, mogao da se pomirim s ovom bezočnom

izvesnošću. Jer, najzad, postojao je čudan nesklad izmeñu presude na kome se

zasnivala i njenog sigurnog razvoja od trenutka kada je bila izrečena. Činjenica

da je presuda pročitana u dvadeset časova, a ne u sedamnaest, činjenica da bi

ona mogla biti sasvim drukčija da su je doneli ljudi koji presvlače rublje, da je

doneta u ime jednog tako neodreñenog pojma kao što je francuski narod

(nemački ili kineski), činilo mi se da sve to oduzima mnogo ozbiljnosti jednoj

takvoj odluci. Uza sve to bio sam primoran da priznam da od onog trenutka kada

je bila izrečena, njeno dejstvo je postajalo tako sigurno, tako ozbiljno kao što je

sigurno postojanje ovog zida pored koga se satiralo moje telo.
U tim časovima sećao sam se priče koju mi je majka pripovedala o mome ocu.

Nisam ga poznavao. Sve što sam o tome čoveku znao, bilo je, možda, samo ono
što mi je majka tada o njemu govorila: otišao je da vidi pogubljenje jednog