Page 11 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Табла је објављивала: ДЕЧЈЕ ОДЕЉЕЊЕ. САЛЕ ЗА НЕОПАВЛОВСКЕ
УСЛОВЉЕЊЕ РЕФЛЕКСЕ.
Директор отвори врата. Нађоше се у велико голој сали, врло светлој и сунчаној; цео
јужни зид био је од стакла. Неколико сестара, у прописној униформи - беле блузе и
панталоне од вискозног платна - косе асептично скривене под белим капама, постављало је
вазе с ружама од једног краја просторије до другог. Велике вазе крцате цвећем. Хиљаде
круничних листића, зрелих, развијених и свиленкасто глатких, налик на образе безброј малих
херувима, али херувима, у тој блиставој светлости, не смо ружићастих и аријевске крви него
и сјајних Кинеза, и Мексиканаца, и апоплектичних од превише дувања у небеске трубе, и
бледих као смрт, бледих као посмртна белина мермера.

Сестре се укочише у ставу мирно кад директор уђе.
"Наместите књиге", рече он кратко.

Сестре без речи послушаше наређење. Између ваза с ружама појавише се књиге - ред
кварто-табака дечјих сликовница заводљиво отворених на странама где је била насликана
шареним бојама нека животиња, птица или риба.

"А сад донесите децу."
Оне журно изиђоше из собе и вратише се кроз минут-два, свака је гурала по једна
колица на четири спрата, ограђена жичаном мрежом и натоварена осмомесечним бебама које
су све биле потпуно једнаке (једна иста група Бокановски, очигледно) и све (пошто је њигова
каста била Делта) одевене у сивомаслинасто.

"Ставите их на под."
Децу истоварише.

"Сад их окрените да виде цвеће и књиге."
Окренуте, бебе сместа ућуташе, а онда почеше да пузе према површинама јарких боја,
према тим шареним и ведрим облицима који су их гледали с белих страница. Док су се
примицале, из тренутног замрачења иза једног облака, појави се сунце. Руже плануше као да
их је изненадна страст одједном осветлила изнутра; сјајне странице сликовница као да
испуни неко ново и дубоко значење. Из редова беба које су пузале зачу се узбуђено
пијукање, гугутање и цвркут задовољства.
Директор протрља руке. "Одлично!" рече. "Ово је као поручено."

Најокретнији пузавци већ беху стигли на циљ. Ручице су се несигруно пружале,
дотицале, грабиле, круниле листиће преображених ружа, гужвале илустроване странице
сликовница. Директор сачека да се све бебе занесу у свој радосни посао. Онда рече: "Пазите
добро" и, подигавши руку, даде сигнал.

Главна неговатељица, која је стајала поред разводне табле на супротном крају сале,
притисну једну полужицу.

Зачу се жестока експлозија. Поче да завија сирена, све продорније и продорније. Лудо
зазвонише звона на узбуну.
Деца се тргоше, завришташе; лица су им била изобличена од страха.
"А сада", заурла директор (бука је била загушена), "сада им ово тувимо у главу путем
благог елекричног удара."

Он поново махну руком, а главна неговатељица притисну другу полужицу. Вриштање
беба наједном доби нови тон. У оштрим грчевитим крицима које сад почеше да испуштају
било је нечег очајничког, готово суманутог. Мала тела су им се грчила и кочила; удови се
цимали као да их повлаче невидљиве жице.
10