Page 15 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"...сва носе зелено", рече тих али врло јасан глас ухваћен усред реченице, "а Делта
деца носе сивомаслинасто. Ја нећу да се играм с Делта децом. А Епсилони су још гори. Што
су они глупи! Не знају ни да читају ни да пишу. И још носе црно, а то је толико ружна боја.
Ја баш волим што сам Бета."

"Алфа деца носе грао. Они раде много више него ми зато што су тако страшно
паметна. Ја баш волим што сам Бета, стварно волим, зато што не радим толико много. И још
смо ми много бољи него Гаме и Делте. Гама деца су много глупа. Она сва носе зелено, а
Делта деца носе сивомаслинасто. Баш нећу да се играм с Делта децом. А Епсилони су још
гори. Што су они глупи! Не знају ни..."
Директор поново притисну прекидач. Глас ућута. Само је његов танушни дух и даље
мрморио испод осамдесет јастучића.
"Ово ће им се поновитит још тридесет-четрдесет пута пре него што се пробуде; па
онда поново у четвртак и у суботу. Сто двадесет пута дневно по три пута недељно; и тако
тридесет месеци. После тога прелазе на теже градиво."
Руже и електрични удари, сивомаслинаста боја Делта и мирис смрдљевка -
нераскидиво спојени пре него што дете научи да говори. Али обрада без речи је груба и
сувише уопштена; њоме се не могу улити у свест финије разлике, не могу усадити
комплекснији системи понашања. За тако шта потребне су речи, али речи лишене смисла.
Укратко, хипнопедија.

"Највећа морализаторска и социјализаторска сила свих времена."
Студенти записаше ово у своје свеске. Из прве руке.

Директор још једном притисну прекидач.
"...тако страшно паметни", говорио је тихи, убедљиви, неуморни глас. "Ја баш волим
што сам Бета, стварно волим, зато што..."
Не сасвим као капи воде, иако вода може да проврти рупу у најтврђем граниту; више
налик на капи печатног воска, капи које приањају и стапају се са оним на шта падају, док
најзад цела стена не постане само једна скерлетна маса.
"Све док се, на крају, детиња свест не поистовети са оним чему их учимо, а збир
наученог не постане детиња свест. И не само детиња. У одраслих такође - и то доживотно.
Свест која расуђује, жели, одлучује - саздана од ових идеја!" Али те идеје су наше идеје!
Директор је готово викао у свом ликовању. "Идеје које одређује Држава." Он удари
песницом по најближем столу. "Из чега произилази..."
Гласови га натераше да се окрене.

"Форде господе!" рече он измењеним тоном, "ето пробудио сам децу."

3.

Напољу, у башти, било је време игри. Голо на топлом јунском сунцу, шест или седам
стотина дечачића и девојчица трчало је уз продорну цику преко травњака, или се играло
лоптом, или ћутке чучало по двоје и троје у цветним жбуновима. Руже су биле у цвату, два
славуја превала су у дуету у шумарку, а кукавица им је урпаво кварила мелодију летећи међу
липама. Ваздух је био пун сањивог зујања пчела и хеликоптера.
Директор и његови студенти стадоше за тренутак да посматрају групу деце која се
играла центрифугалне лора. Двадесеторо њих стајало је у кругу око куле од хромираног
челика. Лопта бачена на платформу на врху куле откорљала би се у унутршњост, падала на
један круг који се брзо обртао, излетела избачена кроз неки од безбројних отвора на
цилиндричном омоту куле и тада ју је требало хватати.

14