Page 51 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

жена и попрска их водом из црног ћупа. Тада старац подиже руку и, одједном, изненада и
готово застрашујуће, завлада путпуна тишина. Бубњеви престадоше да грме, живот као да се
беше угасио, старац упре прстом у две баџе кроз које се улазило у доњи свет. На то се
одоздо, полако дизане невидљим рукама, по једна на сваком отвору, појавише слике: једна је
представљала орла, а друга човека, голог, прикованог за крст. Оне остадоше усправљене у
ваздуху, наизглед ослобођење људске помоћи као да посматрају. Старац пљесну рукама. Го,
ако се изузме пречага од белог платна, један момчић од својих осамнаест година иступи из
гомиле и стаде пред њега, руку скрштених на грудима, погнуте главе. Старац начини знак
крста над њим и удаљи се. Лаганим кораком, момчић поче да обилази око гомиле змија која
се грчила и извијала. Беше обишао први и стигао до половине другог, кад из кола играча
према њему пође високи човек с маском којота на лицу и камџијом од уплетене опуте у руци.
Момчић је ходао и даље као да овај други за њега и не постоји. Човек-којот подиже бич;
уследи дуг тренутак ишчекивања, затим брз покрет, фијук камџије и њен јасан и сув прасак
кад је ударила по месу. Момчићево тело задрхта; али он не пусти ни гласа, настави да хода,
оним истим лаганим, одмереним кораком. Којот га удари још једном, па још једном; при
сваком ударцу из гомиле се најпре чуо уздах, а затим мукло стењање. Момчић је ходао даље.
Два, три, четири круга. Крв је цурила. Пет, шест кругова. Одједном Ленина покри лице
рукама и зајеца. "Доста, доста!" преклињала је. Али бич је неумољиво ударао и ударао.
Седам кругова. Онда момчић изненада посрну и, још увек без гласа, паде ничице.
Пригнувши се к њему, старац му дотаче леђа дугим белим пером, подиже га за тренутак,
гримизно, да сви виде, затим га протресе трипут изнад змија. Кану неколико капљица и
наједном бубњеви поново грунуше у панику захукталих нота; одјекну страшан урлик.
Играчи полетеше, покупише змије и отрчаше с трга. Људи, жене, деца, цела гомила потрча за
њима. Минут касније трг је био празан; остао је једино момчић, лежећи ничице онде где је
пао, непокретан. Три старице изиђоше из једне куће и подигоше га, не без напора, и унесоше
унутра. Орао и човек на крсту стражарили су још мало над опустелим пуеблом; затим, као да
су се нагледали свега, полако потунуше кроз своје баџе, у доњи свет.
Ленина је и даље јецала. "Страшно", понављала је, и све Бернардово тешење беше
узалудно. "Страшно! Она крв!" Она уздрхта. "Да сам само понела соме."

Из собе се зачу бат корака.
Ленина се не покрете; седела је лица загњуреног у шаке не видећи ништа, далеко од
свега. Окрете се само Бернард.
Одело младића који је изишао на терасу било је индијанско; али његова уплетена коса
била је боје сламе, очи бледоплаве, а бела кожа опаљена сунцем.

"Добар вам дан", рече непознати, чистим, али чудноватим енглеским језиком. "Ви сте
цивилизовани, зар не? Долазите с Оне Стране, ван резервата?"

"Али ко сте...?" згрануто поче Бернард.
Младић узадхну и затресе главом. "Љути несрећник." И, показавиши на мрље крви у
7
средини трга, додаде: "Видите ли ову проклету мрљу?" гласом који је дрхтао од узбуђења.
"Боље грам него срам", механички рече Ленина испод својих дланова. "Да сам само
понела соме."

"Требало је да ја будем тамо", настави младић. "Зашто су одбили да ја будем жртва? Ја
бих обишао десет кругова - дванаест, петнаест. Палаутива није стигао даље од седмог. Од
8
мене би извукли два пута више крви. Да обоје мора многобројна." . Он испружи руке
торженствених покретом; затим их, у очајању, пусти да падну. "Али нису хтели. Мрзе ме

7 Макбет, V, 1 (превод Ж. Симића и С. Пандуровића).
8
Макбет, II, 2 (превод Ж. Симић и С. Пандуровић)
50