Page 50 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

имали мајку. А и ти си, Ленина, вероватно много пропустила што ниси мајка. Замисли себе
како седиш тамо преко са својим детенцетом..."
"Бернарде! Како можеш тако?" Пролазак једне жене која је патила од трахоме и неке
кожне болести скрете њено згражање у другом правцу.

"Хајдемо одавде", замоли она. "Ништа ми се ово не допада."
Али у том тренутку се њихов водич врати, махну им да га следе, и поведе их узаном
улицом између кућа. Скренуше иза једног угла. На гомили ђубрета лежао је цркнут пас;
једна гушава жена требила је ваши из косе своје ћерчице. Водич се заустави крај једних
лествица, подиже руку и оштро је водоравно спусти. Они послушаше његову нему заповест -
попеше се лествицама, прођоше кроз врата до којих су оне водиле, у дугачку и узану собу
прилично мрачну, која је смрдела на дим, изгорелу маст и дуго ношену, а неопрану одећу. На
супртоном крају собе налазила су се још једна врата, кроз коју је допирао зрак Сунчеве
светлости и бука бубњева, врло гласна и блиска.
Они прекорачише праг и нађоше се на широкој тераси. Испод њих, стешњен високим
кућама, налазио се висок сеоски трг, препун Индијанаца. Шарена ћебад. Перје у црној коси,
одблесак тиркиза и црне коже сјајне од врућине. Ленина поново стави марамицу под нос. На
отвореном простору у средини трга биле су две кружне платформе од цигала и утабане глине
- очигледно кровови подземних одаја; јер се у средишту сваке пладформе налазила баџа кроз
коју је крај лествица извиривао из таме. Подземни звуци фруле пели су се одоздо и готово се
сасвим губили у немилосрдном, упорном бубњању.
Ленини се бубњање допадало. Затворивши очи она се препусти пригушеној
грмљавини која се понављала, пусти је да јој све више плави свест док, најзад, на свету не
остаде ништа сем дубоког пулсирања звука. То ју је охрабрујуће подсећало на синтетичке
звуке који се производе на колективним појањима приликом прослава Фордовдана. "Форда
славимо, оргије правимо", прошапта она у себи. Ови бубњеви су ударали у том истом ритму.

Изненада груну песма од које она подскочи, од стотине мушких гласова који су дивље
дречали у оштром једнозвучју. Неколико дугих нота, затим тишина, тишина која је грмела од
бубњева; онда цичави одговор продорног женског гласа налик на њисак. Поново бубњеви; и
још једаном мушкарци у дивљој дубокогласној потврди своје мушкости.
Необично - то да. Место је било необично, необична је била и музика, и одећа, и гуше,
и болести коже, и старци и старице. Али сама представа - у њој није било ничег нарочито
необичног.
"Подсећа ме на колективно појање нижих каста", рече она Бернарду.

Али нешто касније, представа ју је већ много мање подсећала на то невино славље. Јер
из оних округлих подземних одаја одједном поврве грозоморна поворка чудовишта.
Стравично маскирани или премазани бојама, тако да више ни по чему нису подсећали на
људе, они су трупакали у некој чудној хромој игри око трга; около, наоколо, наоколо,
превајући у ходу, около-наоколо - сваки пут мало брже; бубњеви беху изменили и убрзали
свој ритам, који је постао сличан бубњању грознице у ушима; гомила беше почела да пева
заједно са играчима, све гласније и гласније; прво је дрекнула једна жена, затим још једна, и
још једна, као да их убијају; а онда се вођ играча наједном истрже из реда, отрча до великог
дрвеног сандука који је стајао на једном крају трга, подиже поклопац и извуче две црне
змије. Гомила гласно заурла, а сви остали играчи потрчаше према њему, испужених руку. Он
баци змије најближима, затим поново гурну руке у сандук да би извадио још. Још и још, црне
змије, мрке и шарене - све их је вадио и бацао. И игра поче поново, али у другом ритму. Сви
пођоше у круг са својим змијама, змијасто, уз меко таласање у коленима и куковима. Около-
наоколо. Затим вођ даде знак, и играчи, један по један, побацаше змије на средину трга; из
подземља се попе један старац и посу их кукурузним брашном, а из друге баџе изађе једна

49