Page 19 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

Po{to se vezao, Flojd je prili~no brzo utonuo u san, ali se jednom probudio i onako sanjiv i polusvestan
na{ao se u ~udu, pometen onim {to ga je okru`ivalo. Za trenutak je pomislio da se obreo usred nekog slabo
osvetljenog lampiona; prigu{en sjaj iz okolnih pregradaka stvarao je taj utisak. A onda re~e samome sebi, odlu~no
i plodotvorno: "Nastavi da spava{, mom~e. Ovo je samo obi~ni {atl za Mesec."
Kada se probudio, Mesec je zapremao polovinu neba, a manevri ko~enja samo {to nisu po~eli. [irok luk
prozora postavljenih u zakrivljenom zidu odeljka za putnike sada je gledao ka otvorenom nebu, a ne ka globusu
{to se pribli`avao, tako da on pre|e u kontrolnu kabinu. Tu, na TV ekranima koji su prikazivali stra`nji prizor,
mogao je da prati poslednje faze spu{tanja.
Sve bli`e lunarne planine nisu nimalo nalikovale onima sa Zemlje; nedostajale su zaslepljuju}e sne`ne
kape, zelene, pripijene odore biljnog pokrova, pokretne krune oblaka. Pa ipak, izrazit kontrast svetlosti i senke
~inio ih je neobi~no lepim na jedan osoben na~in. Zakoni zemaljske estetike bili su neprimenljivi ovde; ovaj svet
oblikovale su i modelirale druga~ije sile od onih {to su dejstvovale na Zemlji - sile koje su tu bile prisutne tokom
dugih eona neznanih mladoj, zelenoj Zemlji, sa njenim prolaznim ledenim dobima, njenim morima {to se brzo di`u
i spu{taju, njenim planinskin lancima koji se rasta~u poput magle u praskozorje. Ovde je postojala starost
nepojamna - ali ne i smrt, po{to Mesec nikada nije `iveo - sve do sada.
Brod koji se spu{tao po~ivao je gotovo ta~no povrh linije {to je razdvajala no} od dana, a pod njima se
pru`ao mete` krzavih senki i blistavih, izdvojenih vrhova koji su hvatali prvu svetlost spore lunarne zore. Bilo je to
zastra{uju}e mesto za eventualan poku{aj spu{tanja, ~ak i uz svu mogu}u pomo} elektronike; ali oni su se lagano
pomerali odatle ka no}noj strani Meseca.
A onda Flojd razabra, kada su mu se o~i navikle na slabiju osvetljenost, da no}ni predeli nisu sasvim
tamni. Obasjavala ih je utvarna svetlost pri kojoj su se jasno mogli uo~iti vrhovi, doline i ravnice. Zemlja, d`inovski
Mese~ev mesec, preplavljivala je tle svojom blistavo{}u.
Na pilotskoj tabli svetiljke su bleskale povrh radarskih ekrana, a brojevi su se pojavljivali i nestajali na
displejima ra~unara, otkucavaju}i razdaljinu do sve bli`eg Meseca. Od povr{ine ih je delilo jo{ vi{e od hiljadu
milja kad se te`ina vratila kao posledica uklju~enja mlaznika koji su otpo~eli sa svojim blagim, ali postojanim
usporenjem. Veoma dugo, izgledalo je, Mesec se lagano {irio nebom, Sunce je zaronilo za obzorje i, kona~no,
samo jedan d`inovski krater ispunio je vidno polje. [atl je padao ka njegovim sredi{njim vrhovima - i iznenada
Flojd primeti da u blizini jednog od tih vrhova neka blistava svetlost bleska pravilnim ritmom. Na Zemlji je to
mogao biti aerodromski far - i on se zagleda u nju, osetiv{i kako mu se ne{to skupilo u grlu. Bio je to dokaz da su
ljudi vaspostavili jo{ jedno upori{te na Mesecu.
Krater se u me|uvremenu toliko pro{irio da su njegovi bedemi stali da nestaju ispod obzorja, dok su manji
krateri {to su mu prekrivali unutra{njost po~eli da otkrivaju svoju pravu veli~inu. Neki me|u njima, iako su gore iz
svemira izgledali si}u{ni, imali su u pre~niku vi{e milja i u njih su se mogli smestiti ~itavi gradovi.
Pod automatskom kontrolom {atl je klizio nadole preko neba obasjanog sjajem zvezda, ka golom predelu
{to se svetlucao u sjaju velike Zemlje koja se sada nalazila u tre}oj ~etvrti. Neki glas stao je najednom da poziva,
nadja~avaju}i pisak mlaznica i elektronske bipove koji su se javljali i nestajali u kabini.
"Kontrola u Klavijusa 'posebnom ~ertnaest': spu{tate se kako treba. Molimo vas, izvr{ite ru~nu proveru
stanja stajnog trapa, hidrauli~nog pritiska i pneumati~nosti amortizera."
Pilot stade da okre}e razne prekida~e, po~e{e da bleskaju zelene svetiljke i on uzvrati kontroli u
Kalavijusu: "Obavljene su sve ru~ne provere. Sve je u redu sa stanjem stajnog trapa, hidrauli~nim pritiskom i
amortizerima."
"Potvr|eno", re~e Mesec i spu{tanje se nastavi bez re~i. Iako je bilo jo{ mnogo pri~e, sudeonici u
razgovoru bile su ma{ine, ~iji su ble{tavi binarni impulsi saobra}ali hiljadu puta br`e nego {to su njihovi
sporomisle}i tvorci bili kadri da op{te me|u sobom.
Neki planinski vrhovi ve} su se izdizali iznad {atla; od tla ih je sada delilo svega nekoliko hiljada stopa,
tako da je far postao blistava zvezda koja je postojano ble{tala povrh skupine niskih zdanja i neobi~nih vozila.
Tokom zavr{ne faze spu{tanja, mlaznici kao da su svirali neku neobi~nu melodiju; impulsno su se uklju~ivali i
isklju~ivali, vr{e}i poslednja fina pode{avanja potiska.
Najednom, uskovitlani oblak pra{ine prekri sve, mlaznici se poslednji put oglasi{e i {atl se sasvim blago
zaljulja poput ~amca na koji je nai{ao mali talas. Moralo je prote}i nekoliko minuta pre no {to je Flojd uistinu
mogao da prihvati ti{inu koja ga je sada optakala, kao i slabu silu te`e koja mu je {~epala udove.
Bez ikakvih pote{ko}a i za samo ne{to malo vi{e od jednog dana prevalio je neverovatan put o kome su
ljudi sanjali dve hiljade godina. Posle normalnog, rutinskog leta on se spustio na Mesec.