Page 20 - Boris Dežulović - Jebo sad hiljadu dinara

zapravo potpuno nemoguće: na Rustici, što je najbliže dokle će svojima uopće
prići, bili su obaviješteni o akciji, a nitko drugi nije ih ni mogao, ni trebao, ni
smio vidjeti. Plan je bio da se noću spuste niz Dubovo brdo, polako prođu
Strmodol i izađu na cestu za Krvopolje, kod Muzaferovih Kuća. U tom odavno
praznom selu, što su ga Nijemci zapalili još u onome ratu, trebali su se
utaboriti i sačekati noć da po mraku prijeđu Prevalu.
- A što ako znaju za nas? - iznenada se uključi Morž. - Sto ako su oni baš iz
Ruštice i znaju za nas, ako baš nas i traže?
- Sto bi nas tražili, bog te jebo luda? - okrene se Cumur.
- Sta ja znam, možda je neka promjena plana?
- Pa javili bi nam valjda.
- Možda, jebiga, možda ne mogu.
- Dobro, recimo da je to čak i moguće. Kako ćemo provjerit to? Hoćeš ti izać i
pitat ih: halo, jel nas tražite?
- Ništa, sakrit ćemo se onda i čekat, jebiga... ako znaju, onda će se oni nama
prvi javit - reče Đo. - Ne bi svakako potezao motorolu dok ne vidim koji su.
- Čekaj, stani - opet se javi Cumur. - A što ako nisu naši, ako su ustaše, a s
Ruštice ih pustili jer su... jer su mislili da smo to mi?
- Kako misliš to? - upita Đo.
- Reko si da tamo znaju za akciju - okrene se Cumur Moržu. - A šta ako su
mislili za one dolje da smo to mi? Ima ih šestorica, ko i nas.
- Jest - upade Morž. - Kad ono mi ustaše.
- A imamo li vremena povuć se do Dubove, pa tamo čekat da prođu, ko god da
je? - okrene se Cumur prema
42
Jebo sad hiljadu dinara
Đou, pritiščuči rukom glavu da ne eksplodira.
- Nije nam to pametno - odrješito je presjekao Đo. -Jer ako su naši i ako traže
nas, onda ima razloga što nas traže. U tom slučaju ne bi valjalo da nas ne nađu,
jel tako?
- A ako ne znaju za nas, bili naši ili ustaše, vidjeli bi nas i iz Bugojna da sad, po
danu, idemo preko Strmodola! - nastavio je Đo. - Sad ništa, stojmo đe jesmo,
nema nam iz Muzaferovih Kuca dok se ne čujemo s Hamilom.
- Đe čemo se sakrit? - opet če Ćumur.
- U Muzaferbegovinu, Muzaferbegovu kulu. Gore, u onu kuču srušenu -
pokaza Đo na ruševinu nekada bogatih dvora, odmaknutih i od sela i od ceste.
- Tamo je dobro, ima čistine ako dođe do belaja.
- Nemoj belaja prizivat - pljune Ćumur tri puta.
- Đe je Hunta? - upita Đo. - Nemoj da mi se sad izgubi.
- Eno ga njega... - pokaza Jaser prema velikoj kuci na cesti. - Halo, Hunta!
Hunta!!!
- Šta se dereš, na živo te derali! - odalami ga Morž dlanom po potiljku. - Jesil
normalan ti, je li?
- Šta ti je tebi, šta si se mene me ufatio?
- Jestel vidjeli one na cesti, od Ruštice? - dotrčao je u to Hunta kao bez duše. -
Naši su!
- Znači, ipak naši - izusti Đo. - Jesil siguran?
- Vidio ja - nastavi Hunta u istom dahu. - Vidio na dvogled. Naši, očiju mi. I to
inžinjerci, iz Osme, izgleda.