Page 24 - Boris Dežulović - Jebo sad hiljadu dinara

kurčev ken-vud još ne radi!
- Dobro, samo ne viči - smirivao ga je Pako. - Zagore, jel se vidi išta još?
- Ništa, slabo. Tako mi svih bubnjeva Darkvuda ako ja ne vidim bolje bez ove
sprave nego s njom!
- Probaj izoštrit... taj prvi zupčanik, tu!
- Ne diraj, jebotekurac, sad je još gore... evo sad se vidi nešto, ostavi sad tako.
Ljudi, da vam kažem: imamo
i. DIO
4t
mi do Muzaferovih Kuća sedam dana jahat. Jebeš mi sve ako nam nije bliže do
Bugojna!
- Kad bi okrenuo dvogled na pravu stranu, možda bi i vidio nešto... budalo!
- Daj ovamo to - rekao je oštro Pako i oteo Zagoru dvogled iz ruku. - Robi, đe
si reko, ona kula gore, je li?
- Aha, jel se vidi išta?
- Ništa - reče Pako, ne spuštajući dvogled. - Čekaj, evo sad sam vidio jednog!
Gore, na kuli.
- A u kurac! A u milion pičaka materinih! - nastavljao je Vili.
- Eno i drugi - doda u to Pako. - Bogami su dvojica gore, dobro Robi govori.
- Šta ćemo sad? - upita Vili.
- Ja, šta ćemo sad? - ponovi Papac.
- Ništa ćemo sad, eto šta ćemo. Šuti.
U trenucima poput ovoga Papac ga je mogao ubiti. Mogao mu je vratom
zavrnuti, samo da je... jebi ga, da je mogao. A nije. To Paku nitko nije mogao.
Čudno je to, ali je tako.
Ne samo to što je Pako bio tanki, neugledni, slabašni, polućoravi klinac, već je -
što je najsmješnije - jedini iz cijele družine bio mobiliziran. Dok je Papac, s
druge strane, bio dragovoljac, HOS-ovac, prvoborac. Zajedno s Čepom bio je u
Vukovaru, u vrijeme kad su u Blagajevcu još govorili da Jugoslavenska
narodna armija treba sve to pohapsiti i izgraditi konfederaciju, kao Švicarsku,
a taj Pako, glave zabijene u žice i čipove, nije ni znao da mu ujak Rajko u
Šibeniku spava u skloništu.
Tamo, u vukovarskom paklu, Papac i Čep su bili ranjeni i na toj priči u rodnom
gradu sagradili legendu o blagajevačkim herojima Vukovara, zbog čega su im
se u gradu svi micali s puta i plaćali im ture pića, a Papčeva
50
Jebo sad hiljadu dinara
majka, udovica, čak dobila i stan učitelja Sretena Joksimo-vića, Srbina što je
napustio Blagajevac još na početku rata, bježeći pred optužbom da je
Jugoslavenskoj armiji odao položaj kampa za obuku HOS-ovaca.
Ono što u Blagaj evcu nisu znali jest da su Papac i Čep u Vukovaru bili u stvari
samo pet dana, prije nego što je i prva granata pala na grad, da su tamo dobili
četiri ručka, dva para dubokih cipela iz programa Borova i ambleme 204.
vukovarske brigade, da su svih pet dana zajedno s desetak nekih Hercegovaca
spavali u jednoj školi i čekali nešto, nitko zapravo nije znao što, da je na kraju
umjesto stingera ili ose Papac zadužio nekakav prastari kombi, i da se
specijalni zadatak na kojemu će Čep i on biti ranjeni sastojao zapravo u tome
da pun kombi prljavih vojničkih gaća i čarapa odvezu do kemijske čistionice u
Dalmatinskoj ulici.