Page 63 - Boris Dežulović - Jebo sad hiljadu dinara
P. 63

"upomoć, ljudi, upomoćl", ni kad su iz automobila iznosili crvenokosu, ni kad
                     se ona sestra onesvijestila vidjevši jadno mrtvo jagnje, ni kad se derao za onim
                     mladim dokto-
                     rom što se u općem metežu, vrisci, gužvi i pometnji pokazao najpribranijim, te
                     s krvavim i odranim jagnjetom na rukama otrčao na Hitni kirurški, vičući:
                     "Vazelinsku sterilnu gazu, sestrooo!"
                     Zaboljelo ga je tek poslije, kad ga je dohvatila jedna debela doktorica i stala
                     mu namještati iščašena ramena. I još dva puta kasnije. Jednom kad je mahao
                     pred patrolom JNA na Ibriji, i drugi put sada, dok je na vrhu Muzaferbegove
                     kule mahao bijelom zastavom, moleći se dragome Alahu da Omerovi dolje na
                     groblju shvate da su ono maloprije pucali slučajno ili barem da pomisle kako
                     je netko od njih zapucao nesmotreno i glupo, ali svakako nenamjerno, jer oni
                     to ne žele, ne nikako, već upravo obrnuto, oni se njima žele predati. Da barem,
                     eto, to shvate, kad je već i od dragoga Boga previše tražiti da shvate kako oni
                     gore na kuli zapravo nisu ustaše, nego njihovi rođeni, Armija BiH, samo što
                     nose hrvatske uniforme, jebi ga, objasnit će im kasnije, duga je to priča.
                     - Ima li išta? - upita najzad.
                     - Ma kakvi, ne miču se, ne daju nikakvog znaka.
                     -  Šta će i dat, kakav znak će dat - rezignirano uzdahne Hunta. - Cigo na njih
                     puca, a ja mašem. Dali bi nam znak da im popušimo kurac, samo kad bi znali
                     da nećemo pucat po njima... jebo te znak.
                     - Ima Hunta pravo - složi se Ćumur. - Ja bi na njihovom mjestu ovu bijelu
                     zastavu shvatio samo kao zamku, nikako drugačije. Što bi se mi sad njima
                     predavali odjedanput?
                     - To je zato što ti na njihovom mjestu nisi - odgovori Do. - A što među njima ne
                     bi bio neko pametan ko ja? Pa da se zapita: što bi, jebo ga ti, oni mahali
                     zastavom ako se stvarno ne misle predat?
                     124
                     Jebo sad hiljadu dinara
                     •I«
                     - A što bi, jebiga, oni tako mislili? Pa maloprije smo pucali na njih kad su oni
                     mahali!
                     - Zato što bi se ja na njihovom mjestu zamislio ovako: pa nisu oni na kuli
                     valjda toliki idioti...
                     - Pa vidiš da jesmo.
                     - Baš zato što si ti idiot. A bi li ti ikad palo na pamet da pomisliš, jebiga, da smo
                     ih htjeli posmicat, pustili bi ih kad su se predavali. Bi li barem na trenutak na
                     njihovom mjestu pomislio da je neko gore slučajno zapuco, zapucam mu ga
                     sestri!
                     - A jesam li ja tebi pričo - oglasi se nakon duže šutnje Hunta - kad mi je došo
                     onaj kreten na Aveniju u noćnu smjenu? Ono kad sam bio sam na štandu?
                     - Jooooj, ta je dobra - upadne Ćumur. - Ispričaj mu to, Hunta.
                     - Kakve sad veze...?
                     - Ima veze, čut ćeš, čekaj. Drži - preda Hunta zastavu Ćumuru i nasloni se
                     leđima na grudobran. - To ti je bilo kad je bio onaj veliki Halidov koncert na
                     Biskom. Osto ti ja tu noć sam na štandu, čitam Tempo u taksiju i pušim, kad
                     eto ti neki tip, otvara vrata i pita, "majstore, jel može na Majkovac?". Ja ga
                     gledam, reko "ne može". Gleda sad on mene, kao "šta je sad?". Reko "ne mogu
                     ja, valjda ti je jasno zašto" i pokazujem mu prazan štand. "Ne kontam", kaže
   58   59   60   61   62   63   64   65   66   67   68