Page 14 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

видео измучено, паћеничко лице, кад је чуо звук тога гласа покоран судбини и очајан, дисање
му застаде, нешто га стеже у и очи му се засијаше од суза.

- Боже мој, шта сам учинио! Доли! За име божје!... Та... - Није могао да настави, јецање
му застаде у грлу.

Она затвори ормар и погледа га.
- Доли, шта бих ти могао рећи?... Једино: опрости, опрости ми… Сети се, зар девет

година живота не могу искупити тренутке, тренутке...
Она обори очи и слушаше, очекујући шта ће он рећи, и чисто молећи га да је некако
разувери.

- Тренутке заноса... - рече он и хтеде да настави, али при тој речи њене се усне опет
скупише као од физичког бола, и мишић на десном образу опет заигра.

- Одлазите, одлазите одавде! - повика она још јаче - и не говорите ми више о вашим
заносима и вашим гнусобама! Она хтеде да оде, али посрну и придржа се за наслон од
столице. Лице његово се развуче, усне набрекоше, очи се напунише сузама.

- Доли! - рече он већ јецајући. - За име божје, помисли на децу, она нису крива! Ја сам
крив, па мене и казни; нареди ми да покајем свој грех. Готов сам на све што могу. Крив сам,
не умем ти рећи колико сам крив. Али опрости ми, Доли!

Она седе. Он је чуо њено дубоко, гласно дисање, и било му је неисказано жао ње. Она
неколико пута покуша да говори, али није могла. Он је чекао.

- Ти се сећаш деце да би се забављао с њима, а ја их се сећам увек, и знам да су сад
пропала - изговори она очигледно једну од оних реченица које је, за ова три дана, више пута
поновила.

Она му је казала »ти«, и он је захвално погледа и помаче се да је узме за руку, али се она с
гнушањем одмаче од њега.

- Ја мислим на децу, и све бих на свету учинила да их спасем; али сама не знам како да их
спасем: да ли тако што ћу их отргнути од оца, или тако што ћу их оставити развратном оцу -
јест, развратном оцу... Реците, после онога... што је било, зар је могућно да ми живимо
заједно? Зар је то могућно? Реците, зар је могућно? - понављала је подижући глас. - После
тога, кад мој муж, отац моје деце, проводи љубав с гувернантом своје деце...

- Ви сте ми гадни, одвратни! - повика она љутећи се све више.

- Ваше су сузе - вода. Ви ме никад нисте ни волели; ви немате ни срца ни племенитости.
Мрски сте ми, гадни, туђи, јест, сасвим туђи! - с болом и мржњом изговори она ту за њу
страшну реч туђи.

- Па шта да радим? Шта да радим? - говорио је он жалосним гласом не знајући сам шта
говори, и спуштајући главу ниже и ниже.

Он је погледа, и мржња која се изрази на њену лицу уплаши га и зачуди. Није увиђао да
њу његово жаљење дражи. Она је код њега видела сажаљење, а не љубав. »Не, - помисли он
она ме мрзи, неће ми опростити.«

- Ах, то је страшно, страшно! - рече он.
У тај мах се у другој соби заплака дете које вероватно беше пало; Дарја Александровна