Page 15 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

ослушну, и лице јој се одједном ублажи.

Она се очигледно прибирала неколико тренутака, као није знала где је и шта треба да
ради; затим брзо устаде и пође вратима.
»Ето, она воли моје дете - помисли он опазивши промену на њену лицу кад је дете

почело да плаче - моје дете, како онда може да мрзи мене?«
- Доли, само још једну реч - рече он идући за њом.

- Ако пођете за мном, позваћу послугу и децу. Нека сви знају да сте неваљалац! Ја
одлазим данас, а ви живите овде својом љубазницом! И она изиђе залупивши врата.

Степан Аркадијевич уздахну, обриса лице и лаганим кораком пође из собе. »Матвеј каже:
све ће се удесити; али како? Ја не видим чак ни могућности. Ах, ах, како је то страшно! И
како је простачки викала - говорио је у себи сећајући се вике и речи: неваљалац и љубазница.
- Можда су и служавке чуле! Страшно простачки, страшно!« Степан Аркадијевич постоја

мало, обриса очи, уздахну, и испрсивши се изиђе из собе.
Био је петак, и у трпезарији је часовничар Немац навијао сат. Степан Аркадијевич сети
се своје шале о том тачном, ћелавом часовничару: да је Немац и »сам био навијен да целога

века навијао сатове, и насмеши се. Степан Аркадијевич волео је ту шалу. »А можда ће се све
удесити! Згодна реч удесити - помисли он. - То би требало испричати.«

- Матвеје! - викну. - Спреми, дакле, са Маријом све што треба за Ану Аркадијевну, у соби
до трпезарије - рече Матвеју који уђе.
- Разумем.

Степан Аркадијевич обуче бунду и изиђе на веранду.

- Нећете код куће ручати? - упита Матвеј испраћајући га?
- Видећу. Ево ти за трошак - рече, вадећи из новчаника десет рубаља. - Хоће ли бити

доста?
- Доста, или не, мораћемо се задовољити - рече Матвеј и залупи врата на колима и

одступи на веранду.
Међутим, Дарја Александровна, пошто умири дете и по зврјању кола познаде да је он
отишао, врати се опет у собу спавање. То је било њено једино уточиште од домаћих брига које
би је опколиле чим би одатле изишла. Ето и сад, за то кратко време док је била у дечјој соби,

Енглескиња и Матрјона Филимоновна већ су је питале за неке ствари које се нису могле
одлагати, и на које је једино она могла одговорити: Шта да обуче деци за шетњу? Треба ли им
дати млека? Треба ли послати по другог кувара?

- Ах, оставите ме, оставите! - рече она, и вративши се собу за спавање седе на исто место
где је разговарала с мужем, стисну мршаве руке с прстењем које је спадало с њених
коштуњавих прстију, и поче у памети прелазити сав с разговор с њиме. »Отишао је! Али како
је с њом свршио?« - мислила је. - »Да ли се још састаје с њом? Зашто га нисам питала? Не,
не, ту нема измирења. Ако и останемо под једним кровом - ми смо туђи једно другом.
Занавек туђи« - понови она опет, са нарочитим нагласком, ту за њу страшну реч. - »А како

сам га волела, боже мој, како сам га волела! Како сам волела! А зар га сад не волим? Зар га
не волим више него пре? Углавном је страшно то...« и не доврши мисао, јер Матрјона
Филимоновна провири на врата.