Page 18 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

друго, у потпуној либералности, не оној либералности о којој је читао у новинама, већ оној
која му је била у крви, и с којом се он потпуно једнако понашао према свима људима, без
обзира на њихово стање и положај; и треће - најглавније - у потпуној равнодушности према
послу којим се бавио, услед чега се није никад заносио и није грешио.

Кад стиже у своје надлештво, Степан Аркадијевич, у пратњи вратара који је понизно
носио за њим портфељ, уђе у свој мали кабинет, обуче униформу и пређе у заседање. Писар и
остали чиновници устадоше, клањајући се весело и с поштовањем. Степан Аркадијевич, као
и увек, брзо прође на своје место, рукова се са члановима и седе. Нашали се и поразговара

таман онолико колико је требало, и поче да ради. Нико није умео боље од Степана
Аркадијевича наћи ону границу слободе, неизвештачености и званичности, која потребна да
се посао пријатно ради. Секретар, весело и с поштовањем, као и сви који су радили у
канцеларији Степана Аркадијевича, приђе с актима и проговори пријатељски слободним
тоном који беше увео Степан Аркадијевич.

- Ипак смо успели да добијемо извештај из пензенског окружног начелства. Ево,
изволите...

- Добили смо га најзад? - рече Степан Аркадијевич метнувши прст између аката. - Дакле,
господо... - И седница отпоче.

»Кад би они знали - мислио је он, нагнувши достојанствено главу и слушајући реферат -
како им је председник, пре пола сата, изгледао као дете кад нешто скриви!« Очи су му се
смешкале док се реферат читао. До два сата требало је да се ради, без прекида, а у два одмор
и доручак.

Још није било два сата, кад се велика стаклена врата надлештва отворише и неко уђе. Сви

чиновници, и они што су седели испод цареве слике, и они иза зерцала [5] , обрадовавши се
случају да се мало разоноде, осврнуше се према вратима; ал послужитељ који је стајао пред
вратима, истера онога што је био ушао и затвори стаклена врата.

Кад је предмет био прочитан, Степан Аркадијевич устаде, протеже се, и поводећи се за
слободоумнијим мишљењем, које је онда било претежно, извади још у заседању цигарету, па

оде у свој кабинет. Двојица његових другова, стари чиновник Њикитин и камер-јункер [6]
Грињевич изиђоше за њим.

- Завршићемо ваљда после доручка - рече Степан Аркадијевич.
- Како да нећемо! - рече Њикитин.

- А тај Фомин мора да је страшна варалица - рече Грињевич о човеку помињаном у
предмету који су претресали.

Степан Аркадијевич се намршти кад чу те Грињевичеве речи, дајући тиме на знање како
је непристојно пре времена доносити оцену - и не одговори ништа.

- Ко је то улазио? - упита послужитеља.
- Некакав човек, ваше превасходство, ушао без питања, колико док сам се окренуо.

Тражио је вас. Казао сам му: кад изиђу чланови, тада...
- Где је?

- Мора да је изашао у предсобље, досад је овуда шетао. Ево га - рече послужитељ
показујући руком снажног, плећатог човека коврџаве браде, који се, не скидајући јагњећу