Page 17 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

V

Захваљујући својим лепим способностима Степан Аркадијевич учио је добро у школи,
само је био лењ и несташан, и зато је остајао међу последњима. Али без обзира на свој увек
распусан живот, скроман ранг и младе године, он је заузимао угледно и добро плаћено место
начелника једног судског надлештва у Москви. То му је место израдио зет Алексије
Александрович Карењин, муж његове сестре Ане, који је имао једно од најважнијих места у

министарству у чијем је подручју било оно судско надлештво; али и да Карењин није
поставио свога шурака на то место, стотина других особа - рођена и нерођена браћа и сестре,
стричеви, ујаци и тетке, израдили би Стиви Облонском то, или друго слично место са једно
шест хиљада рубаља плате, колико му је требало, јер су његове финансијске прилике, и поред
жениног приличног имања, биле траљаве.

Половина Москве и Петрограда били су рођаци и пријатељи Степана Аркадијевича. Он
се родио међу људима који су били или који су постали људи од великог утицаја. Једна
трећина државника, сад већ старих људи, били су пријатељи његова оца, и познавали су
Стиву још од малена; друга трећина била је са њим на »ти«; а трећа - његови добри

познаници; према том, сви који су делили земаљска блага у облику добрих места, закупа,
концесија, и томе сличног, били су му пријатељи, и нису могли мимоићи свога човека.
Облонски се дакле није морао богзна колико трудити да добије добро место; требало је само
не одбијати кад га понуде, не завидети ником, не свађати се ни с ким, не вређати се, што он
по урођеној му доброти никад није ни чинио. Њему би било смешно да су му казали да неће
добити место са платом која му је потребна, утолико пре што он није ни тражио ништа
изванредно; он је хтео само оно што су добијали и његови вршњаци; а вршити такву дужност

умео је он исто као и сваки други.
Степана Аркадијевича, због његове добре и веселе нарави беспрекорног поштења, не

само што су волели сви који су га познавали, него је у њему, у његовој лепој, ведрој
спољашности сјајним очима, црним обрвама, коси, белом и руменом лицу било нечега што
је физички утицало на људе да према њем буду пријатељски расположени и весели кад га
сретну. »Ах! Стива! Облонски! Ево га!«, говорили су људи скоро увек радосним осмејком кад
би га видели. Ако би се каткад десило после разговора с њим неко опази да ту није било
ничег нарочито радосног, ипак, другог или трећег дана, сви би се о радовали кад би се срели
с њим.

Служећи скоро три године као начелник једног судског надлештва у Москви, Степан
Аркадијевич је осим љубави стекао и поштовање својих другова, потчињених му чиновника,
старешина и свију који су с њим имали посла. Главне особине Степана Аркадијевича, које су

му прибавиле то опште поштовање у служби, лежале су, прво, у необичној његовој
снисходљивости према људима, која је долазила отуда што био свестан својих недостатака;