Page 142 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

није могао извести, ипак је најглавнији, чистоту живота, одржао.

Није више осећао стид који га је обично мучио после пада, могао је слободно људима
гледати у очи. Још у фебруару је добио писмо од Марије Николајевне: да здравље његова
брата Николаја иде на горе, а он неће да се лечи; после тог писма Љевин је ишао у Москву, и
успео да брата наговори да се посаветује са доктором и да оде у страну бању.

Лепо му је пошло за руком да наговори брата, и да му позајми новаца за пут, а да га не
наљути, па је с те стране био задовољан собом.

Осим газдинства, којем се с пролећа мора поклонити нарочита пажња, и осим читања,
Љевин је те зиме почео писати и дело о газдинству, чији се план састојао у томе да у
газдинству треба узимати у обзир карактер радника као стварну чињеницу, исто онако као
поднебље и земљиште; и да према томе све закључке науке о газдинству треба изводити не
само из података о поднебљу и земљишту, већ из података о поднебљу, земљишту и познатом
непроменљивом карактеру радника. И тако, без обзира на усамљеност, или услед

усамљености, живот му је био необично испуњен; само покаткад је осећао незадовољену
жељу да саопшти и неком другом, осим Агафје Михаиловне, мисли које су му се врзмале по
глави; с Агафјом је често разговарао и о физици, и о теорији газдинства, а нарочито о
филозофији; филозофија је била омиљен предмет Агафје Михаиловне.

Пролеће се дуго није испољило. Последњих недеља великог поста било је мраза и
ведрине. Дању се на сунцу снег отапао, а ноћу је долазило до седам степени испод нуле.
Земља је била тако смрзнута да се могло ићи колима и тамо где није било пута. Ускрс
снежан. Затим, наједанпут, у понедељак, дуну југ, наоблачи се, и три дана и три ноћи лила је
јака и топла киша. У чегвртак престаде ветар и паде густа сива магла која као да је скривала
тајне промене што су у природи наступиле. Под том маглом потекоше воде, попуцаше и

кренуше ледене санте, јурнуше мутни, пенушави потоци; а на саму Томину недељу увече
магла се диже, црни се облаци растурише у ситне беле облачиће, разведри се и настаде право
пролеће. Сутрадан грану сунце, брзо истопи танак лед који се беше ухватио на води, и топао
ваздух затрепери од испарења која се подизаху са пробуђене земље. Зазелени стара и поче као
иглице ницати нова трава, напупи купина и рибизла, на брези се указаше лепљиви мирисни

пупољци, а по шибљу, посутом жутим цветићима, поче зујати пчела која излете из кошнице.
Изнад кадифастог зеленила и још помало промрзле озимице почеше певати некуд
скривене шеве, завикаше вивци по ритовима и барама препуним мутне, још непрочишћене
воде, и високо пролетеше ждралови и дивље гуске уз своје пролећно гакање. По пашњацима

поче мукати и рзати олињала стока која још не беше променила сву длаку, растрчаше се
кривоноги јагањци око оваца које су блејале, и, лињајући се, губиле прамење вуне; појурише
несташни сељачићи по влажним стазама остављајући за собом трагове босих ногу; зачуше се
на језеру весели гласови жена које су белиле платно, а по двориштима ударање секира којима
су сељаци оправљали плугове и дрљаче. Настаде право пролеће.