Page 144 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 144

Не  с  таквим  народом,  већ  с  таквим  надзорником  -  рече  Љевин  планувши.  -  Зашто  вас
  држим! - викну он. Али сетивши се да му то неће помоћи, застаде на половини речи и само

  уздахну. - А може ли се сејати? - запита, пошто мало поћута.
      - Моћи ће се сутра или прекосутра.

      - А детелина?

      - Послао сам Василија и Мишку да сеју. Не знам само да ли ће моћи да прођу, блато је.
      - Колико ће ланаца засејати?

      - Шест.

      - Зашто не све? - викну Љевин.

      Што ће засејати само шест, а не двадесет ланаца детелине, љутило је Љевина још више.
  Детелина, и по теорији и према његовом личном искуству, била је само онда добра кад је
  сејана што је могућно раније, скоро по снегу. А Љевин их никад није могао натерати да тако
  раде.

      - Немамо радника. Шта да радим с њима, реците? Тројица нису дошла. Ето, и Семјон...
      - Нека напусте превртање сламе.

      - Оставили су.

      - Где су онда радници?

      - Петорица спремају компот (што је требало да значи компост, то јест смесу за ђубрење).
  Четворица преручују овас: може проклијати, Константине Дмитричу.

      Љевин је врло добро знао да то »може проклијати«, значи да је енглески овас, одређен за
  семе, већ проклијао - опет нису радили оно што је он наредио.
      - Па ја сам још за време поста наредио да се метну цеви! - викну он.

      - Не брините, све ће бити на време.

      Љевин љутито одмахну руком, оде до амбара да види овас, и врати се у коњушницу. Овас
  се  још  не  беше  покварио.  Али,  радници  су  га  збацивали  лопатама,  иако  се  просто  могао
  сручити доњи амбар. Наредивши то, и узевши одатле два радника да сеју детелину, Љевин се
  умири, прође га љутина на надзорника. и дан је био тако леп да се није могао љутити.

      - Игњате! - викну он кочијаша који је засуканих рукава прао кола код бунара - оседлај ми
  коња...

      - Којег желите?

      - Па можеш Колпика.
      - Разумем, господине.

      Док су седлали коња, Љевин опет зовну надзорника који се вртео, да би се помирио с
  њим, и поче му говорити о пролећним радовима које је требало урадити, и о плановима за
  газдинство.

      Ђубре да се одвезе раније, како би све било готово до прве косидбе.

      Орати без прекида, да земља боље омекша. Косидбу да сврше најмљени радници, а не
  наполичари. И Надзорник је пажљиво слушао и очигледно се трудио да одобри домаћинове
  планове; али је ипак имао добро познати, тужан и неутешан израз лица који је Љевина увек
   139   140   141   142   143   144   145   146   147   148   149