Page 19 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

шубару, лако и брзо пео по излизаним степеницама од камена. Некакав сувоњав званичник,
који је с портфељом силазио, застаде, погледа попреко у ноге човека који се брзо пео, затим,
чисто питајући, погледа у Облонског.

Степан Аркадијевич стајао је горе на степеницама. Његово добродушно ведро лице,
уоквирено везеном јаком униформе, разведри се још више кад познаде онога који се пео.

- Дабогме! Љевин! Једва једном! - рече с пријатељским познаничким осмехом,
загледајући Љевина који му приђе. - Како ти није било одвратно да ме тражиш у овој
јазбини? - рече Степан Аркадијевич, и не задовољи се руковањем, већ и пољуби свог
пријатеља. - Јеси ли одавно дошао?

- Тек што сам стигао. Много сам желео да те видим - одговори Љевин осврћући се око
себе стидљиво и у исти мах љутито и узнемирено.

- Хајдемо у кабинет - рече Степан Аркадијевич, који је познавао чистољубиву и
расрдљиву стидљивост свога пријатеља, и ухвативши га за руку поведе га за собом као да га
проводи кроз неку опасност.

Степан Аркадијевич био је на »ти« скоро са свима својим познаницима: са
шездесетогодишњим старцима, са двадесетогодишњим младићима, с глумцима, министрима,
трговцима и генерал-ађутантима, тако да су се многи од оних с којима је био на »ти« често
налазили на двема крајњим тачкама друштвеног положаја, и веома би се зачудили кад би
дознали да преко Облонског имају нечег заједничког. Он је био на »ти« са сваким с ким је

пио шампањ, а шампањ је пио са свима, и зато, кад би се пред својим потчињенима сусрео са
неким од својих постидних »ти«, како је у шали називао многе своје пријатеље, он је, са
урођеним му тактом, умео да умањи непријатан утисак тога »ти« код потчињених. Љевин
није био од постидних »ти«, али је Облонски својим тактом осетио да Љевин мисли како он
можда не жели да пред потчињенима покаже своју блискост њим, и зато похита да га уведе у
кабинет.

Љевин је био готово истих година с Облонским, и није с њим на »ти« само по шампањцу.
Љевин је био његов друг и пријатељ из ране младости. Они су се волели, без обзира на разне
нарави и укусе, као што се воле другови који су спријатељили још у првој младости. Али, као

што често бива људи који су изабрали различита занимања, сваки од њих, премда је после
зрелог размишљања правдао рад свога пријатеља, у души је оног другог презирао. Свакоме се
од чинило да је онај живот којим он живи, једини прави живот, а онај којим живи пријатељ -
само опсена. Облонски се тако није могао уздржати од лаког, ироничног осмејка кад је видео
Љевина. Много га је пута већ видео како долази у Москву са села, где је нешто радио, али шта
је радио, то Степан Аркадијевич није могао добро да разуме, а није се за то ни интересовао.

Љевин је долазио у Москву увек узбуђен, ужурбан, мало снебивљив и љутит због те
снебивљивости, и најчешће с потпуно новим и неочекиваним погледима на ствари. Степан
Аркадијевич смејао се томе, и волео је то. Тако исто, Љевин је у души презирао варошки
начин живота свога пријатеља и његову службу, коју је сматрао за беспослицу и подсмевао
јој се. Разлика је била у томе што се Облонски, радећи оно што сви раде, смејао доброћудно и
самопоуздано; а Љевин, без самопоуздања и љутито.

- Одавно смо ти се надали - рече Степан Аркадијевич улазећи у кабинет; пустио је руку
Љевинову, као да је тиме хтео рећи да је ту сад престала опасност. - Веома, веома се радујем
што те видим - настави он. - Шта ми радиш? Како си? Кад дошао?