Page 20 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Љевин је ћутао погледајући у непозната лица двојице помоћника Облонског, а нарочито у
руку елегантног Грињевича са тако дугачким белим прстима, са тако дугим, жутим, при крају
савијеним ноктима, и тако великим и сјајним дугметима кошуљи, да су те руке очигледно
привлачиле сву његову пажњу и нису му давале да слободно мисли.

Облонски то одмах опази и осмехну се.

- Ах, да, допустите да вас упознам - рече. - Моји помоћници: Филип Иванович Њикитин,
[7]
Михаило Станиславич Грињевич - и окренувши се Љевину: - члан земства , нови сарадник
у земству, атлета који једном руком диже осамдесет килограма, сточар и ловац, и мој
пријатељ Константин Дмитрич Љевин, брат Сергија Ивановича Кознишова.

- Драго ми је - рече старац.
- Имао сам част да упознам вашег брата, Сергија Ивановича - рече Грињевич пружајући

му своју танку руку дугим ноктима.
Љевин се намршти, рукова се хладно и одмах се окрете Облонском. Мада је веома
поштовао свога брата по мајци, књижевника, кога је знала сва Русија, трпети није могао кад
му се неко обраћа не као Константину Љевину, већ као брату чувенога Кознишова.

- Нисам више члан земства. Са свима сам се посвађао више не идем на скупове - рече
Облонском.

- Зар већ! - осмехну се Облонски. - Али како? Зашто?

- Дуга је то прича. Испричаћу ти једном - рече Љевин, па одмах поче да прича. - Укратко
речено, уверио сам се да никаквог рада у земству нема и не може бити - поче ватрено, као да
га је неко малочас увредио. - С једне стране, играчка, играју се парламента, а ја нисам ни
одвећ млад, ни одвећ стар, да бих се забављао играчкама; а с друге стране (он запе), то је -

средство за среску coterie [8] да дођу до новца. Некад су то радили тутори и судије, а сада
земство; не кажем да узимају мито, него да вуку плате које нису заслужили - говорио је тако
ватрено као да је неко од присутних побијао његово мишљење.

- Аха! Ти си као што видим, опет у новој фази, у конзервативној - рече Степан
Аркадијевич. - Уосталом, разговараћемо доцније о томе.

- Да, доцније. Али потребно је да будем с тобом - рече Љевин гледајући с мржњом
Грињевичеву руку.

Степан Аркадијевич се лако осмехну.

- Говорио си да више никад нећеш обући европско одело? - рече, мерећи очима Љевиново
ново одело које је сигурно шио неки Француз кројач. - Дакле, видим: нова фаза.
Љевин наједанпут поцрвене, али не онако као што црвене одрасли људи - тако да сами то

не осете, већ онако као што црвене дечаци, и осете да су смешни са својом стидљивошћу,
због тога се стиде и црвене још више, готово до суза. Тако је необично било видети то умно,
мушко лице у таквом детињастом стању, да га Облонски престаде гледати.

- Где ћемо се видети? Врло, врло је потребно да с тобом поразговарам - рече Љевин.
Облонски као да се замисли.

- Знаш шта: хајдемо на доручак код Гурина, тамо ћемо разговарати. Ја сам слободан до
три сата.