Page 152 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

други, трећи, а за трећим фијуком већ се чуло гакање.

Љевин баци поглед десно и лево, и пред њим, на мутноплавом небу изнад нежних
јасикових младара указа се птица. Летела је право к њему; блиски звуци кричања које личило
на равномерно цепање јаке тканине, разлегоше се крај самих ушију; већ се видео дугачак
кљун и врат птичји, и, у тренутку кад Љевин нанишани, иза жбуна где је стајао Облонски
сину црвена муња, птица као стрела полети доле и опет узлете горе, у висину.

Опет сену муња и зачу се пуцањ; лепршајући крилима као да се труди да остане у ваздуху,
птица стаде, постоја један тренутак, па тешко шљепну о влажну земљу.

- Да ли је могућно да сам промашио? - викну Степан Аркадијевич који од дима није
ништа видео...

- Ено је! - рече Љевин, и показа на Ласку која је, чисто осмејкујући се, начуљивши једно
ухо и високо машући врхом чупавог репа, лаганим кораком, као да хоће да продужи
задовољство, носила газди убијену птицу. - Баш ми је мило што ниси промашио! - рече
Љевин, осећајући у исто време завист што њему није пошло за руком да убије ту шљуку.

- Промашио сам из десне цеви - одговори Степан Аркадијевич, пунећи пушку. - Пссст,
лети!

И заиста, зачуше се оштри фијуци који су брзо следовали један за другим.

Две шљуке, играјући се и прелетајући се, фијучући а кричећи, налетеше изнад самих глава
њихових. Разлегоше се четири пуцња, а шљуке, као ластавице, нагло скренуше у страну и
изгубише се.
Прелет је био диван. Степан Аркадијевич уби још две шљуке, и Љевин две, од којих једну

не нађе. Поче се хватати сутон. Јасна, сребрна Венера сијала је ниско на западу, иза бреза,
нежним сјајем, а високо на истоку преливао се у црвеном пламену мрачни Арктурус. Над
својом главом Љевин је час налазио, час губио звезде Медведице. Шљуке су престале да
лете; али Љевин је одлучио да почека још док Венера, која је гледала на њега испод брезове
гране, не дође више гране, и док не постану јасне све звезде Медведице. Венера је већ била
прешла грану, кола Медведице са својом рудом сва су се видела на тамноплавом небу, а он је

још увек чекао.
- Хоћемо ли кући? - рече Степан Аркадијевич. У шуми је била тишина и ниједна птица
није се мицала с места.

- Да чекнемо још мало - одговори Љевин.

- Добро.

Стајали су сад на петнаест корака један од другога.
- Је ли, Стиво! - рече Љевин изненада. - што ми ништа ле причаш, да ли се удала твоја

свастика, а ако није, кад ће?
И Љевин се осећао тако чврст и миран да га никакав одговор, мислио је, не би могао
узбудити. Али никако није очекивао оно што му је одговорио Степан Аркадијевич.

- Нити је мислила, нити мисли да се удаје; напротив, она је јако болесна, и доктори су је
послали у иностранство. Чак се боје за њен живот.

- Шта кажеш! - викну Љевин. - Јако болесна? Шта јој је? Како...