Page 151 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XV

Место птичјег прелета било је у близини, више речице у јасиковој шумици.

Кад се приближише шумарку, Љевин сиђе и проведе Облонског до угла маховинасте и
глибовите пољанице на којој се снег већ беше отопио. А он окрете на други крај, ка
двокракој брези, и наслонивши пушку на рачве суве ниске гране, скиде шфтан, опаса се, и
учини као за пробу неколико слободних покрета рукама.

Стара седа Ласка, која је ишла за њима, чучну пажљиво према Љевину и начуљи уши.
Сунце је залазило за велику шуму, и при светлости залазећег сунца јасно су се оцртавале
разбацане по јасиковој шумици брезице са својим обореним гранама и набубрелим
пупољцима, готовим да се распрсну.

Из честе шуме, где је било још снега, једва чујно је текла вода кривудавим поточићем.
Мале птице цвркутале су и покаткад прелетале с дрвета на дрво.

У међувремену потпуне тишине чуло се шуштање лањског лишћа које се кретало услед
крављења земље и клијања траве.

»Гле! Чује се и види како трава расте!« рече у себи Љевин, спазивши како се покрену
плесњиве боје мокар јасиков лист, поред клице мале травке. Љевин је стајао, слушао и
гледао, час доле на мокру маховинасту земљу, час на Ласку која је пажљиво ослушкивала,
час на море од голих врхова шуме које се протезало пред њим, час на небо које је постепено
тамнело покривајући се белим пругама облачића. Јастреб, лагано машући крилима, прелете
високо изнад далеке шуме; други прелете тако исто, у истом правцу, и нестаде га. Птице су
све јаче и ужурбаније цвркутале у чести. У близини крекну совуљага. Ласка уздрхта, пође

пажљиво неколико корака, и накрививши главу у страну поче ослушкивати. Иза реке чу се
кукавица. Два три пута закука својим обичним начином, а затим промуче, убрза, и сплете се..

- Гле! и кукавица! - рече Степан Аркадијев помаљајући се иза жбуна.
- Јест, чујем! - без задовољства одговори Љевин, нарушивши тишину шуме својим гласом
који и њему беше непријатан. - Пази, сад ће!...

Прилика Степана Аркадијевича опет замаче за жбун, Љевин спази само јасан пламен
палидрвца који убрзо замени црвени жар на цигарети и плавичаст дим.

Цак! цак! - чу се како Степан Аркадијевич запе пушку.

- А шта то виче? - упита Облонски скрећући Љевину пажњу на отегнуто кмекање, као да,
шалећи се, танким гласом рже ждребе.

- Зар не знаш? то је зец мужјак. Пст, не говори! Слушај, ето лети! - скоро дрекну Љевин,
запињући пушку.
У даљини се зачу танак фијук; а за две секунде, по обичном такту, тако познатом ловцу,