Page 21 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Не могу - одговори Љевин, размисливши - имам да свратим још на једно место.

- Па добро, онда ћемо заједно ручати.
- Ручати? Немам ја ништа нарочито, тек да ти кажем две речи, да те нешто питам, а после
ћемо разговарати.

- Па реци ми одмах те две речи, а разговараћемо за ручком.

- Хтео бих, знаш - поче Љевин - уосталом није ништа важно.

Лице му одједном поста пакосно због тога што се трудио да савлада своју стидљивост.
- Шта раде Шчербацки? Је ли све по старом? - рече.

Степан Аркадијевич одавно зна да је Љевин заљубљен у његову свастику Кити, па се
неприметно осмехну, а очи му весело синуше.

Ти си ми казао две речи, а ја ти не могу на то одговорити са две речи, јер... Опрости,
молим те, само за тренутак...

Уђе секретар, с поштовањем у којем се огледала и нека срдачност и неко опште свима
секретарима скромно сазнање о својој надмоћности у познавању посла над својим
старешином, приђе Облонском с актима, и тобож тражећи упутства поче објашњавати неко
заплетено место. Степан Аркадијевич га не саслуша, метну нежно своју руку на његов рукав.

- Не, урадите онако као што сам вам казао - рече, и том се осмехну да би ублажио своју
примедбу; објаснивши укратко како он разуме ту ствар, одмаче акта и понови: Урадите тако,
молим вас, Захаре Њикитичу.

Збуњени секретар оде. Док се Облонски објашњавао са секретаром, Љевин се потпуно
прибрао. Стајао је наслоњен обема рукама на столицу, а лице му је изражавало подругљиву
пажњу.

- Не разумем, не разумем, - рече.

- Шта не разумеш? - рече Облонски, осмејкујући се исто онако весело и вадећи цигарету.
Очекивао је од Љевина неки необичан испад.

- Не разумем шта ви радите - рече Љевин слежући раменима. - Како можеш то тако
озбиљно радити?

- Зашто?
- Па зато што ту нема шта да се ради.

- То се теби тако чини, ми смо претрпани послом.

- На хартији. Али, јест, ти имаш дара за то - Љевин.
- То јест, ти мислиш да мени нешто недостаје?

- Можда је и тако - рече Љевин. - Па ипак ја уживам у величанствености и поносим се
што ми је пријатељ тако велики човек. Али, ниси ми одговорио на питање - додаде гледајући
очајним напрезањем право у очи Облонском.

- Добро; добро. Почекај мало, доћи ћеш и ти до овога. Лако је теби кад имаш три хиљаде
ланаца у каразинском срезу, и такве мишице, и свежину дванаестогодишње девојчице - доћи
ћеш и ти к нама. А што се тиче онога што си питао: све је исто, штета само што ниси тако

дуго био код њих.