Page 190 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 190

XXVII









      Ана је стајала, горе, пред огледалом, и придевала уз помоћ Анушкину последњу траку на
  хаљини, кад одједном чу пред улазом звуке точкова који су притискивали песак.

      »За Бетси је још рано - помисли она, и погледавши кроз прозор, спази затворена кола,
  црни шешир који се помаљао из кола заједно са тако добро јој познатим ушима Алексија
  Александровича. - Баш у невреме; да ли је могупно да ће ноћити?« помисли она, и учини јој
  се тако страшно и ужасно оно што би могло из тога произићи, да је, не упуштајући се никако
  у мисли, са веселим и сјајним лицем изишла гостима у сусрет; осетивши у себи присуство
  већ познатог јој духа лажи и обмане, одмах се предаде томе духу, и поче говорити не знајући
  ни сама шта ће рећи.

      - О, како је то лепо! - рече, пружајући руку мужу и поздрављајући са осмехом домаћег
  човека Сљуђина. - Ти ћеш овде ноћити, надам се? - била је прва реч коју јој дошапну дух

  обмане; - а сад ћемо ићи заједно. Само ми је жао што сам обећала Бетси. Она ће свратити по
  мене.
      Алексије Александрович намршти се мало при помену тога имена.

      - О, нећу ја раздвајати нераздвојне - рече својим обичним шаљивим тоном. - Ја ћу пешице
  с  Михаилом  Васиљевичем.  Доктори  ми  саветују  да  више  пешачим.  Прошетаћу  друмом,  и

  замишљаћу да сам у бањи.
      - Немате да журите - рече Ана. - Хоћете ли чај?

      Она зазвони.

      -  Донесите  чај,  и  кажите  Серјожи  да  је  Алексије  Александрович  дошао.  А  како  си  са
  здрављем?  Михаило  Васиљевичу,  ви  још  нисте  били  код  мене;  погледајте  како  је  лепо  на
  моме балкону - говорила је обраћајући се час једном час другом.

      Говорила  је  врло  просто  и  природио,  али  одвећ  много  и  одвећ  брзо.  Она  је  то  и  сама
  осећала, тим више што је у радозналом погледу којим ју је погледао Михаило Васиљевич,
  приметила као да је он нарочито посматра.

      Михаило Васиљевич изиђе на терасу.
      Она седе поред мужа.

      - Ти не изгледаш сасвим добро - рече Ана.

      - Да - рече он - данас је доктор био код мене и одузео ми цео сат времена. Осећам да га је
  неко од мојих пријатеља послао: тако је драгоцено моје здравље...

      - А шта ти је рекао?

      Питала га је о здрављу и послу, наговарала га да се одмори и да пређе код ње.
   185   186   187   188   189   190   191   192   193   194   195