Page 191 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Све је говорила весело, брзо, и са особитим сјајем у очима; али Алексије Александрович
није сад придавао томе тону никакав значај; он је слушао само њене речи, и давао им само
непосредни смисао који су оне имале. И одговарао јој просто, иако шаљиво. У целом том
разговору није било ничег особитог, али се Ана никада доцније није могла сетити те кратке

сцене без мучног и тешког стида.
Уђе Серјожа у пратњи гувернанте. Да је Алексије Александрович пажљиво посматрао, он
би приметио плашљив и збуњен поглед којим је Серјожа погледао оца, а затим мајку. Али
отац није хтео ништа да види, и није ништа видео.

- А, младићу! Како је порастао. Збиља, прави човек. Здраво младићу!

И он пружи руку уплашеном Серјожи.

Серјожа се и пређе плашио оца, а сад, кад га Алексије Александрович назва младићем, и
кад му у глави искрсну загонетка: да ли је Вронски пријатељ или непријатељ, стаде се
туђити оца. Обазре се на матер као да тражи заштите од ње. Кад је сам с матером, њему је
добро. Међутим је Алексије Александрович разговарао са гувернантом држећи сина за раме;
Серјожи је било тешко и незгодно, Ана је видела да је готов да заплаче.

Мати поцрвене у тренутку кад уђе син; а кад примети да је Серјожи неугодно, брзо скочи,
подиже са његова рамена руку Алексија Александровича, пољуби сина, одведе га на терасу, и
опет се врати.

- Чини ми се да је време - рече, погледавши на свој часовник - што ли то Бетси не
долази!...

- Да - рече Алексије Александрович, устаде, и укрсти прсте кршећи их. - Дошао сам још и
зато да ти донесем новац, јер се славуј баснама не храни - рече он. - Мислим да ти је
потребан.

- Не, није ми потребан... јест, потребан ми је - рече она не гледајући у њега и црвенећи до
ушију.

- Али ти ћеш, мислим, свратити овамо после трке.
- О, да! - одговори Алексије Александрович.

- А, ево стиже и петерхофски украс, кнегиња Тверска - додаде он погледавши кроз прозор
и видећи енглески екипаж са високо издигнутом малом каросеријом. - Какав сјај! Дивота!

Хајдемо дакле и ми.
Кнегиња Тверска није излазила из екипажа; само њен лакеј, у гамашама, пелерини и
црном шеширићу, скочи с кола код улаза.

- Ја идем, збогом! - рече Ана, пољуби сина, приђе Алексију Александровичу и пружи му
руку. - Лепо је од тебе што си дошао.

Алексије Александрович пољуби јој руку.

- Дакле, до виђења! Ти ћеш свратити на чај, и биће лепо! - рече она, и изиђе светла и
весела. Али чим га изгуби из вида, осети оно место на руци до којега се дотакоше његове
усне, и са одвратношћу уздрхта.