Page 192 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVIII

Кад се Алексије Александрович појавио на трци, Ана је већ седела у павиљону поред
Бетси, у оном павиљону у којем се скупљало цело више друштво. Она угледа мужа још
издалека. Два човека, муж и љубавник, били су за њу два центра живота, и она је осећала
њихову близину и без помоћи спољних чула. Још издалека је осетила да јој се муж
приближава, и нехотице га је пратила погледом у таласима гомиле у којој се кретао. Видела

је како се приближује павиљону, час снисходљиво одговарајући на удворичке поклоне, час
пријатељски и расејано се здравећи са себи равнима, час брижљиво ишчекујући поглед
силних овога света и скидајући свој округли, велики шешир који је притискао крајеве
његових ушију. Ана је знала све те покрете, и били су јој одвратни. »Само частољубље, само
жеља за успехом, то је све што је у његовој души - мислила је она - а високе тежње, љубав
према просвети, религија, све су то само оруђа да се помоћу њих успе.«

По његовим погледима управљеним на павиљон за даме (он је гледао право у њу, али је
није могао познати у мору муслина, пантљика, перја, сунцобрана и цвећа) Ана је знала да он
тражи њу, али се нарочито правила да га не види.

- Алексије Александровичу! - повика кнегиња Бетси - ви сигурно не видите жену, ево је!

Он се осмехну својим хладним осмехом.

- Овде је толико сјаја, да се поглед губи - рече он и пође у павиљон. Осмехну се на жену
као што се мора осмехнути муж при сусрету са женом с којом тек што се растао, поздрави се
са кнегињом и другим познаницима, са сваким као што треба, то јест, шалећи се са дамама,
добацујући поздраве мушкарцима. Доле, испод павиљона, стајао је познати по своме уму и
образовању генерал - ађутант, кога је Алексије Александрович јако ценио. Алексије
Александрович поче разговор с њим.

То је било време између две трке, те ништа није сметало њихову разговору. Генерал-
ађутант је осуђивао трке. Алексиј Александрович је противречио, бранећи их. Ана је слушала
његов танак, раван глас не пропуштајући ни речи, и свака његова реч чинила јој се лажна и

болно јој парала уши.
Кад је почела официрска трка с препонама, она се наже напред, и не скидајући очију
гледаше Вронског који приђе свом коњу и узјаха га; истовремено није престајала да слуша
одвратни глас свога мужа који никако да умукне. Њу је мучио и страх за Вронског, али више

ју је мучио непрекидни звук танког мужевљевог гласа с познатим интонацијама.
»Ја сам рђава жена, ја сам пропала жена - мислила је она - али ја не волим да лажем, ја

не подносим лаж, а његова (мужевљева) храна то је лаж. Он све зна и све види; шта ли осећа,
кад може тако мирно да говори? Кад би ме убио, кад би убио Вронског, ја бих га поштовала.
Али не, њему је потребна само лаж и пристојност«, говорила је у себи Ана, не мислећи шта